Sanda Ristovski Grlić je diplomirani slikar i modni dizajner iz Beograda. Kao mama četrnaestogodišnjeg Tome, za Detinjarije govori o svom roditeljskom iskustvu

Majčinstvo u 20/30/40-im: Sanda Ristovski Grlić

O meni

Moje ime je Sanda Ristovski Grlić, ja sam diplomirani slikar i modni dizajner iz Beograda. Rođena sam 1977. a Tomu sam rodila sa dvadeset sedam godina.

Kao slobodnom umetniku, i nekome ko nema radno vreme, posao i uloga roditelja mi se stalno prepliću. Moj suprug je takođe slobodni umetnik, fotograf, pa kako i sama potičem iz umetničke porodice (otac mi je bio kompozitor a majka magistar vajarstva), izazovi koje takav način života nosi, za nas su deo svakodnevne rutine.

Dok je Toma bio sasvim mali, preko dana sam radila kao profesor likovne kulture u Osnovnoj školi, a noću, kada zaspi, dizajn za proizvode „Bakina Tajna“. Svaka etiketa je bila malo umetničko delo, jer sam ih prvo rukom slikala, a zatim su išle u štampu. Tada sam shvatila koliko me raduje kada se moje slike, sa zidova galerija presele na proizvode koji ju svima dostupni, pa sam 2008. godine odlučila da uradim svoju prvu „Sunny“ kolekciju odeće. Konkurisla sam u ULUS- u za Status Slobodnog umetnika i dobila ga, odrekla se sigurne, profesorske plate i hrabro krenula u stvaranje svog brenda.

U početku su to bile rukom oslikane, svilene i pamučne haljine, a sada, posle čitave decenije, na dva mesta u srcu Beograda, pored unikatnih haljina mogu se kupiti „Sunny“ majice, kombinezoni, kožni kaputi, jakne i tašne.

Tu je i moja školica slikanja i modnog dizajna, jer me rad sa decom i otkrivanje novih talenata raduje na jedan poseban način.

Moj suprug Ivan je i moj najbolji poslovni partner, pa mnoge projekte radimo zajedno. Osim toga što je on moj lični fotograf, a ja njegov model, pre dve godine smo potpuno sami, organizovali koncert „Iza horizonta“ mom ocu, Lazi Ristovskom u čast, u Sava Centru. Bilo je preko pedeset učesnika, od Gorana Bregovića i grupe Smak do Pilota, a Toma i Steva (Ivanov sin iz prvog braka) su bili veoma uspešni voditelji. Toma je potpuno sam napisao emotivan i duhovit scenario.

Trenutno snimamo i istoimeni dokumentarni film.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Moram priznati, da su me do moje dvadeset pete godine interesovale samo mačke. Prema deci nisam imala nikakav odnos. Onda je polako počela da mi se rađa ogromna želja da postanem majka. U dvadeset sedmoj godini sam rodila Tomu, i tada je moj život dobio smisao.

Puno smo bili sami i obožavala sam svaki trenutak sa njim, čak i buđenje noću. Dojila sam ga pune dve godine, čitala sve moguće knjige o roditeljstvu, čak do predškolskog nije išao ni u vrtić, vodila sam ga svuda sa sobom, gde god sam mogla. Kada je imao 11 meseci, počela sam da radim u školi i tada sam baku i deku preselila kod nas da bi ga čuvali jer sam samo u njih imala poverenja. Ako bih imala neku pauzu između časova, trčala sam kući da ga dojim i to sa velikim uživanjem. Verovatno sa nekog modernog aspekta zvučim kao totalni ludak i previše brižna mama, ali uvek se setim reči Tomine prve i jedine pedijatrice, doktorke Roki, koja kaže da od mnogo ljubavi nikome, nikada nije ništa falilo, a Toma je izrastao u tako divnog, plemenitog i saosećajnog momka da sam sigurna da sam sve uradila kako treba.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?

Moj prvi brak je bio loš i Tomin biološki otac i ja smo se razišli kada je Toma imao šest godina, pa mogu reći da je možda jedina loša stvar moj nepromišljeni ulazak zajednicu, ali tada je i to bilo iz ljubavi i mladalačkog zanosa, iskreno, pa i taj neuspešni korak smatram iskustvom koje me je formiralo u osobu kakva sam sada i odvelo do moje velike ljubavi, supruga Ivana sa kojim sam oformila malo neobičnu ali veselu i srećnu porodicu.

Ivan takođe ima sina Stevu iz prvog braka i prema Tomi se postavio kao roditelj, bez usiljene uglađenosti, iskreno i otvoreno, pa su odmah izgradili blizak i zdrav odnos.

Našu porodicu čine i dva obožavana mačka, Srećko i Strahinja, koje smo udomili sa ulice. Bliski smo sa mojom mamom, svekrvom, bakom i dekom i puno vremena provodimo svi zajedno u vikendici u Krčedinu gde pravimo naš ekološki vrt, negujemo cveće i gradimo divne uspomene. Smatram da je odnos pun ljubavi i poštovanja kao i bliskost porodice ključan za razvoj srećnog deteta. Dete koje je voljeno i okruženo ljubavlju raste u osobu koja je spremna da pruža ljubav. Takve stvari ne mogu da se slažu, ispričaju i odrade na brzinu.

Postati mama u dvadesetim je sjajno i zbog toga što se i dalje sećam svog detinjstva, svojih tinejdžerskih dana i tadašnjih potreba, pa sada, u četrdesetim, kada je Toma na putu da postane mlad čovek, mogu da ga osetim i razumem kako bih mu pomogla. Nekad podetinjim, pa se smejemo glupostima, nekad sam oslonac, a nekad ga gurnem u vatru i ponosno posmatram iz prikrajka kako se nosi sa određenim životnim situacijama.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Toma je prvih šest meseci samo sisao. Kada je trebalo polako da uvodimo kašice, kupovala sam najrazličitije kuvare za bebe, u strahu da nešto ne pogrešim. Iako sam iskusna kuvarica od svoje četrnaeste godine, činilo mi se da neću umeti da skuvam krompir i šargarepu.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Za mene, pravo vreme je bilo onda kada sam osetila veliku želju da postanem majka. Nekome se desi slučajno, neko planira… Sve je individualno. Važno je samo biti iskren prema sebi i znati da li ste u stanju, da od trenutka, kada malo biće dođe na svet, vaše potrebe, hirove i želje, sa uživanjem stavite u drugi plan. Ako ste gladni karijere, željni izlazaka i sami sebi najvažniji, onda sačekajte. Ja sam dokaz da karijera, majčinstvo i ljubav mogu i idu zajedno, ali je Tomino mesto uvek ispred svih.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Najvažnije je poverenje i to je nešto što se gradi od rođenja. Uvek sam bila veoma bliska sa svojim roditeljima, i želela sam da odnos koji sam imala sa svojom majkom prenesem i na svoj odnos sa Tomom. Puno razgovaramo, Toma zna i za moje mane, greške, da nisam uvek najpametnija i najbolja i da je potpuno normalno pogrešiti.
Nikad ne zvocam i vaspitavam ga isključivo svojim primerom i načinom na koji živimo. Čak i kada nešto zabrlja, nemam negativnu reakciju, već mu pomognem da dođe do rešenja, i on to ne zloupotrebljava, već oseća zahvalnost. Zbog toga, sada, kada je u tinejdžerskim godinama, on nije neshvaćeni buntovnik, već stabilan, uspešan, duhovit i veseo momak, koji ima svoje ciljeve i snove. Plemenit je, uljudan, vaspitan, pomaže bakama i dekama iz zgrade, hrani životinje a to mu niko nikada nije rekao da treba da radi, već sam oseća i na to sam ponosna.
Do poverenja se dolazi lako, ako ste u stanju da posmatrate i slušate beskrajno, da pred detetom ogolite svoju ličnost i ubijete ego, da se pokažete ne kao mama svetica, već kao živa, obična mama, koja daje sve od sebe i voli ga bezuslovno.

Ovo me niste pitali

Ne bih dodala više nijedno pitanje, nego samo savet budućim roditeljima. Deca tako brzo porastu i treba uživati u svakom provedenom trenutku sa njima. Neće ih vaspitati ni škola ni društvo ni sjajne bebisiterke, sve zavisi od vas.
Ne postoji veća radost nego kada dete sa vama deli svoje tajne i razmišljanja i kada vidite da je izraslo u srećnu, zadovoljnu i dobru osobu velikog srca. I još nešto: Usvojite bar jednu životinju sa ulice! Spasićete život divnom biću i za uzvrat dobiti čistu ljubav u tih par kila krzna, a dete će na najlepši mogući način naučiti da brine i bude odgovorno.