O meni
Trenutno se bavim posredovanjem u prometu nepokretnosti i zavrsavam koučing akademiju. Direktor sam za korporativne komunikacije i VIP klijente u Adventis real estate management.
Mnogi ljudi, pre svega žene, u meni vide odgovore na brojne probleme, pa sam odlučila da se dodatno obučim za lajf kouča po NLP metodu Slavice Skvajer. Mislim da mogu dobro da sagledam sadašnja stanja, prepreke i samosabotaže i da pomognem u postavljanju ciljeva, da podržim da se istraje i pobedi.
I pišem za svoj instagram blog.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Ja sam dete dobila u pravo vreme i sa muškarcem koji je bio po mojoj meri. Bila sam u zenitu karijere, imala svoj stan u vlasništvu i ušteđevinu. To je meni bilo jako važno, da znam da ni od koga ne moram da zavisim. Imala sam 37 godina. To je bilo pravo vreme da zastanem i odmorim se od posla, ambicija, ali i od putovanja i glamuroznih žurki i da uđem u novu mirniju fazu, potpuno zadovoljna i svesna da ništa ne propuštam.
Po mom iskustvu koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?
Pa, možda su mlade majke željne same sebe i svet im izgleda privlačniji nego starijima, koje su više prošle i iskusile. Zato mlađe majke materinske obaveze doživljavaju više usputno, nisu toliko posvećene, kao zrelije majke, kojima je dete totalni fokus. Ove mlađe, ne osuđujem, samo analiziram, možda su sklonije da požure da se otarase obaveza, da bi se zabavile ili zadovoljile partnera. Mada je i to krajnje individualno i zavisi od tipa ličnosti žene.
Što se tiče tridesetih, mislim da je mnogo teže kad odjednom juriš karijeru i moraš puno da se posvećujes poslu, a ujedno gajiš sitnu decu. Najpre, svaka normalna žena izgara u osećaju krivice što zanemaruje decu i što im ne posvećuje više vremena. To joj sve pravi veće nestrpljenje i nervozu, što je loše i po nju i po decu i po partnera.
Ja glasam za materinstvo u zrelijem dobu, jer je tada svet već osvojen, pa su majke obicno posvećenije i požrtvovanije. A opet, i one umeju da preteruju, da prezaštićuju decu, a ponekad čak i potpuno isključuju partnera iz brige o detetu, jer nemaju poverenja u njega. I to je pogrešno.
Teško je generalizovati, ali žena ima legitimno pravo na samoostvarenje. Dakle i kroz profesiju i kroz porodicu. Deca su deo njenog kompletnog samoostvarenja, ali legitimno je da imaju potrebe i za samom sobom. Treba naći ravnotežu i dozvoliti sebi pravo da su ti važni i deca i posao, pa i društveni zivot, pa i ti sama sebi lepa i negovana, i da se za sve to nađe pravo vreme. Sve dođe na svoje mesto. Za neke stvari je vreme kad nam deca porastu. Ali važno je da se tada ne upadne u stereotipe o starenju, “poslednjem vozu” ili osećaju da su najbolje godine već prošle. Žena je uvek pod nekim pritiskom da juri vreme. Da negde ne zakasni u životu, da joj ne istekne biološki sat, da joj ne ode “poslednji voz”, a to su sve konstrukti koji su nam ubačeni spolja i koji nisu tačni. Ne trebaju nam.
Foto Petar Djordjevic
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je vreme za decu?
Svako ima svoj egzistencijalni ritam i u odnosu na njega treba da planira svoj život i porodicu. Ako je žena ambiciozna, bolje je da prvo uhoda karijeru, pa da posle rađa, to je bio moj “model”: em sam se profesionalno ostvarila i stekla, da mogu da budem nezavisna ako zatreba, em sam se bila i umorila od posla, pa mi je pauza odgovarala. Neke žene su vise porodični tip, one uživaju u tome da budu mlade majke. Sve zavisi kako žena vidi svoj život. Najvažnije je da ona sama odluči kada joj je vreme, a ne da podlegne pritiscima roditelja ili partnera. Jer, dete je mnogo veća obaveza nego što mladi ljudi mogu da pretpostave. A naročito je velika odgovornost za majku. Zato žena treba da je načisto da će neko vreme morati da propusti puno toga u poslu i društvenom životu, u brizi o sebi, da bi se posvetila detetu. I da nema problem sa tim. To je faza od nekoliko godina, ona će proći, ali vazno je da se izdrži sa što manje nervoze i osećaja frustriranosti. Ima savesnih i brižnih očeva, ali su mnogo češći oni koji se izvlače i beže u posao ili u svoju “slobodu”, dok sav teret padne na ženu.
Isto je i kod odluke za drugo i treće dete. Žena mora da bude načisto sa svojim emocionalnim i fizičkim kapacitetom. Meni je najpogrešniji stereotip kako treba rađati jedno za drugim. To nije opravdano ni fiziološki ni psihološki, a može trajno da naruši partnerski odnos, jer jedno malo dete koje traži punu pažnju je već veliki stres za porodicu, a još jedno u kratkom roku- priličan “raspad sistema” i nervno rastrojstvo za ženu, zbog kombinacije rada hormona i premora usled nespavanja.
Za to vreme, muškarac je sve nezadovoljniji jer “to nije žena sa kojom se oženio!” A zapravo, muškarcima se ništa ne promeni, osim malo više buke i nereda. Oni se čak i takmiče sa decom za pažnju. Da ne govorim o padu libida kod žene koja noćima ne spava i kako to utiče na muškarca kome je seks i dalje fiziološka potreba, dok žena ne zna gde se nalazi i neprekidno je ljuta na njega što je ne razume i ne pomaže joj više. Zatim, plač i nespokoj dece jako onespokojaju i majku. Ja se i dan danas uznemirim kad nečije dete plače.
Materinstvo je velika stvar koja se nekako podrazumeva. A treba da se slavi i glorifikuje, nego – našim majkama se žrtvovanje podrazumevalo, pa to i od nas očekuju, a nisu nas pripremile psihički, jer je njima sve to bilo “normalno”.
Muskarci, pak, ne shvataju i ne mogu ni da razumeju količinu strahova i strepnji koje privremeno izmene psihu njihove žene. Oni samo imaju svoje očekivanje, jer je to, zaboga, prirodno. Čak se oni bolje stojeći pobrinu i za pomoć u kući i dadilju, samo da se oni ne bi mešali u roditeljstvo. Tu su i pogrešne matrice: u kući su naučeni da se o deci brinu žene, znači majka, baka, bebi siterka. A tata radi i odmara se. To proizvodi veliki jaz medju partnerima, jer zena oseca da se raspada i da je on ne razume, a on oseca da ga ona ne voli, jer nema za njega dovoljno interesovanja. A njoj nije ni do sebe.
Mislim da bi mladim parovima trebalo da se predoči šta je sve brak sa malom decom. Ne znam, možda je drugima sve to palo “prirodno”, ali meni je bilo jako traumatično dok je dete bilo malo: i zbog poboljevanja, i zbog moje iscrpljenosti najpre carskim rezom i dojenjem, a posle i javnim odgovornim poslom. Plus muž supermen koji ne priznaje slabost. I trogofišnje bliznakinje iz njegovog prvog braka. Previše straha i odgovornosti za moj psiho-emocionalni sastav: preosetljiva, savesna, želi da ugodi. A važna napomena, mlada majka se pretvori u kontrol-frika iz potrebe da zaštiti dete, da sagleda sve situacije i okolnosti i da proba da ih predupredi. A to je nemoguće.
Foto Petar Djordjevic
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Bezuslovna ljubav, nesebičnost, razumevanje detetove razvojne faze, njegovog karaktera i stvarnih mogućnosti. I naravno, strpljenje. Deca nisu zauvek ni mala ni nerazumna. Ali, ako ne ispoštujemo njihovo detinjstvo i potrebe kad su mali, može da se desi da previše propustimo i da to bude nenadoknadivo.
Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?
Izvor: Detinjarije.com
