Majčinstvo u 20/30/40-im: Snežana Vujanović

O meni

Ja sam Snežana, majka jedne tinejdžerke Jelene, imam 47, a Jelena 17 godina tako da vežbamo strpljenje, toleranciju i  dobro razumemo jedna drugu, ona u adolescenciji, a ja pred vratima klimaksa. Po zanimanju sam psiholog. Ove dve uloge su mi najvažnije i predstavljaju suštinu moga bića. Radim u Pokrajinskom zavodu za sport i medicinu sporta u Novom Sadu, a psiholog sam postala zbog potrebe da razumem i  menjam svet tako što ću pomoći da se promeni čovek, svet se menja promenom čoveka. Važne su mi još neke stvari i neki ljudi i trudim se da što više vremena provedem sa njima. Uživam da putujem i udišem nove i nepoznate gradove, umetnost mi omogućava da živim neke paralelne živote, čitajući rastem, a kada god mogu sa osmehom hodam kroz ovaj život sa ljudima koje volim. Nisam od onih tipova ličnosti koji prave planove, naučila sam da mi vrlo često planiramo, a Bog se smeje, te radije postavljam ciljeve i radim sve što je do mene da ih ostvarim. Moja Jelena želi da upiše grafički dizajn u Beogradu, tako da se trenutno bavim prihvatanjem nove životne faze u kojoj je ona dovoljno porasla da postane samostalna i potpuno svoja, iako će uvek biti i pomalo moja, a ja ću da uživam dok je gledam kako raste i ostvaruje svoje snove.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Prošlo je dovoljno godina da o tom periodu imam sećanje za koje nisam sigurna da li je potpuno objektivno i da li bih, da ste me pitali tada, isto ovo mislila. Perioda trudnoće se sećam kao najdivnijih 9 meseci u dosadašnjem životu, bila sam zrava i aktivna trudnica, neobično mirna i staložena, a svaki put bih svoj odraz u ogledalu doživela kao najlepšu sliku renesansnih umetnika. Jelenin dolazak na svet nije bio tako idiličan, već neočekivano zakomplikovan. Nakon nedelja provedenih u bolnici, sreća zbog dolaska kući je bila zamućena neprekidnom brigom da li će sve biti u redu, tako da se prvih 6 meseci zajedničkog života sećam kao jednog velikog balona strepnje i straha. Veoma živo se i danas sećam dana kada sam se probudila, pogledala svoje dete i osetila samo ljubav, ljubav bez straha. Posle tog perioda, pa sve do danas, biti majka je za mene veliko zadovoljstvo, što ne isključuje to da sam ponekad umorna, ili mi je teško da odgovorim na svaku njenu potrebu sad i odmah, ili mi „nije  dan“, jer i mama može da ima loš dan, ili sam tužna, besna ili uplašena zbog nečeg što ne umem da rešim a javilo se i „napalo“ iznenada, ill… Uprkos svemu navedenom, sada bih bez puno preispitivanja mogla reći da se dobro snalazim u toj ulozi.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Jelena je dete velike  želje i velike ljubavi. Rodila sam je sa nepunih 30 godina, a sa njenim ocem sam bila 12 godina pre nego što smo odlučili da od jednine postanemo množina i dobijemo dete, tako da sam za promenu koju donosi majčinstvo bila spremna i sa radošću posvećena tom malom čudu koje sam rodila. Mislim da za ulogu majke nisu presudne godine, već spremnost i zrelost da presložimo prioritete, uskladimo želje, stavimo sopstvene potrebe na čekanje zarad potreba deteta. Biti roditelj je jedina uloga koja će trajati dok i mi trajemo, tako da je manje važno kada se to desi, već kako tu ulogu živimo kada se desi. Istina, iako godine nisu primarni faktor mislim da bih sada puno teže podnela da trčim, skačem, čučim, valjam se po podu i ostale svakodnevne aktivnosti koje su tada, u ranim tridesetim, bile na nivou fizičke rekreacije, ali zato danas, na pragu pedesetih, umem da podnesem isprekidan san dok se ne vrati kući iz grada, ili ničim izazvane promene raspoloženja, ili duge razgovore do ranih jutarnjih časova, jer je baš tada odlučila da podeli sa mnom svoje dileme i probleme i umem da  pratim njene korake i njene staze, valjda sam mudrija.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Atmosfera koju pamtim iz tog perioda jeste hipersenzitivnost svih članova naše male porodice ( mama, tata i povremeno baka u gostima) na Jelenin plač, tako da bih slobodno mogla reći da ona nije stizala da plače, jer smo mi reagovali i na sam nagoveštaj istog. Jednom prilikom smo se, doslovno, zaglavili na vratima jer smo čuli da „nešto“ dopire iz njene sobe. Troje odraslih ljudi koji skaču i sve što rade u tom trenutku ostavljaju, jer se beba sprema da zaplače, sada liči na anegdotu. U Jeleninom odrastanju u periodu oko četvrte godine je bila faza, interno nazvana, „ faza verskog fanatizma“ u kojoj sam odgovarala na beskrajno mnogo pitanja religioznog karaktera, posećivala svaku Crkvu koju bi ugledali na putu i kupovala ikone i druga verska obeležja, tako da i sada u stanu imamo tzv molitveni kutak, iako odavno Isus nije cenrtalna figura naših života. Sada mi i ovo liči na anegdotu.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Nema pravog vremena da se postane roditelj, ili je svako vreme pravo vreme ukoliko partneri to žele. Imajući u vidu promene koje je doneo 21.vek, želela bih dodati da je svako vreme pravo vreme za postati majka, čak i ako nemate partnera, a to jako želite. Pravilo je da nema pravila i to imajte na umu u slučaju da drugi ljudi znaju bolje od vas kada je vaše pravo vreme.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Sta me je naučilo roditeljstvo? Naučila sam da mogu puno više nego što sam ikada pomišljala da bih mogla: uraditi, izdržati, nespavati, objašnjavati, odgovarati na pitanja, brinuti, radovati se, i na kraju najviše voleti. Naučila sam da je, pored svih pročitanih knjiga, neophodno imati na umu da ispred sebe imam potpuno posebno biće i da se vaspitanje ne može prepisati iz knjiga o roditeljstvu, već da je potrebno pronaći model koji će najbolje pratiti sopstveno dete. Moj model podrazumeva ljubav, poštovanje, poverenje i postavljanje granica. Naučila sam da je nužna stalna promena i da je uzajamni rast neophodan. Usavršila sam toleranciju i strpljenje, brojanje do 100 i nazad, veštinu hrabrenja kada je uplašena, utehe kada je tužna, razumevanja šta je važno u bujici reči, kada je uzbuđena. Možda je najvažnije uverenje koje sam utkala u svoju mentalnu matricu, da je moje dete  autentično i posebno biće , da je različita od mene, da pored svih vrlina poseduje i neke osobine koje se meni ne dopadaju, da ne moraju da mi se dopadaju i da je baš takva kakva jeste divna, te da je slobodna da pravi sopstvene izbore , jer je njen budući život u njenim rukama.

Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?

Što se tiče odnosa prema zdravim životnim navikama, poštujem ideju koja datira iz vremena antičke Grčke i Aristotela koji je  smatrao da je vrlina u umerenosti, a umerenost je sredina između preterivanja i zaostajanja za principom mere. Tako je  sa ishranom i svim ostalim hedonističkim potrebama. Odrasla sam tako što sam gledala model mojih baka i mame koje su kuvale i to se podrazumevalo. I u mojoj kući se podrazumeva da imamo 3 obroka od kojih sam jedan ja skuvala i oko toga se ne vodi nikakva filozofska rasprava. Sve vrste namirnica su zastupljene i moje dete oduvek sve jede, u nečemu uživa više, nešto baš i ne voli preterano i to je ok. Volim nedelju i onaj tradicionalni nedeljni ručak koji podrazumeva vojvođanski meni: supa, sos, meso i na kraju desert, ali miris nedelje nije zbog hrane toliko važan, koliko zbog vremena koje provodimo zajedno dok ručamo.

Ovo me niste pitali

Želela bih da dodam i ovo, iako me niste pitali. Pola mog roditeljskog života sam bila u braku, a drugu polovinu sam izabrala da roditeljsku ulogu živim samostalno, tako da je Jelena dete razvedenih roditelja. Vrlo često je dete razvedenih roditelja etiketa koja se daje da bi se objasnili razlozi dečijeg disfunkcionalnog ponašanja, kao matematička formula: razvedeni roditelji = problematično dete. Ovakvo razmišljanje nema uporište ni u logici, niti u realnosti. Razvod roditelja je veoma veliki stres kome dete biva izloženo, ali nije taj čin sam po sebi ono što može da izazove probleme, već odnosi bivših supružnika nakon razvoda. Važno je da ne zaboravite da dete voli oba roditelja, da je dete malo, a vi odrasli i da je to vaš izbor, te da je i odgovornost vaša. To znači da je neophodno sopstvene emocije tuge, besa, straha, razočaranja  staviti u drugi plan, biti veći od sebe i svoga bola zarad budućnosti vašeg deteta. Ili, da parafraziram ono što sam jednom pročitala : volite više dete, nego što ćete mrzeti bivšeg partnera, koga ste nekada sami izabrali, jer ste ga, gle čuda, tada voleli.

Izvor: Detinjarije.com