Piše: Ivana Vana Stanisavljević
Ja sam mali bog. Sve mora da bude kako ja zamislim, poželim, iskonstruišem. Moj plač je znak da je neophodno da gasite vatru. Svaka i najmanja neprijatnost treba u startu da bude sankcionisana, jer ja tako ŽELIM! Želim tako, jer sam ja božanstvo koje ste vi stvorili i treba da mu se poklonite. Poklinite se vi, moji roditelji, izdržavaoci i naterajte svet da klekne preda mnom.
Ja sam bog na rođendanima, svim, moj se podrazumeva. Ja sam bog u vrtiću i ako vam kažem da me je neko dirao, očekujem da odmah reagujete i to tako da me ni slučajno ne zamarate proverom tačnosti informacija koje vam dajem. Ja sam bog u parkiću i mogu svačiju igračku da pipnem, a nikome moju da ne dam. Može mi se. Ja sam bog u prevozu, svi treba da mi ponudite mesto. Svi! Ako uopšte idem prevozom. Ja sam bog na moru i sve su kantice i lopatice moje vlasništvo, osim ako ne odlučim drugačije. Ja sam bog u bazenu, nemoj da me neko slučajno poprskao, a ja mogu da prskam i bacakam se koliko želim, a želim mnogo. Imam pravo da otimam loptu drugom detetu, jer će moji roditelji svakako reći da je to dečija igra. Mogu da biram sladoled i držim otvoren frižider baš koliko ja hoću!
Od kako znam za sebe, gledali su me kao božanstvo, te je moje telo, zajedno sa umom koji mi je dat, naviklo na takav tretman i samo takav tretman. Ja se budim i sve mi je po volji. Ja dan teram po mojoj volji, naučen sam da sam samo ja važan. Ja ležem u krevet kada mi se prohte, jer ja znam kada mi se spava. Možda se pitate kako ja sa svojih tri, pet, sedam ili devet godina znam šta je najbolje za mene. Ako se pitate, daću vam odgovor. Tome su me naučili stvoritelji moji. Oni su uvek drugima govorili da ja tačno osećam umor, glad, potrebu za nečim, bilo čim. Šta mi je drugo preostalo, osim da se sa njima složim i živim svoju ulogu bogovsku.
Da vam objasnim još neke sitnice. Ja tačno znam koji sok, od sedamdeset ponuđenih, volim da pijem. Vrlo mi je jasno koja mi garderoba najbolje pristaje i zato opravdano dižem glas kada roditelji moji žele samo da predlože drugačije. Vrlo svesno biram kratak šorts i hulahopke ili šorts sa brzim patikama u januaru, jer mi se hoće. Ako mi se nosi bunda u julu, nosiću je i uopšte ne razumem one koji me odgajaju, kada se kao pravdaju, zašto je dete obučeno kako jeste, vaspitačima na vratima. Pa, vi ste mi sve to dozvolili, a onda objašnjavate da niste mogli da utičete da bude drugačije. Kakva laž, roditelji moji. Bez vas ja sam ništa, sa vama ja sam sve. Tako ste me učili, sa tim me rečima uspavljivali. U suprotnom, kakva bi to mašta moja trebalo da bude da zamišljam da sve mogu i sve smem, da nije vas?
