Piše: Jasmina Jovanović
Otvaram oči, i bez trunke oklevanja skačem iz kreveta, što se obično ne dešava. Obično mi treba par minuta da se rasanim i protegnem, da mi se ne zavrti u glavi. Ovaj put, situacija je drugačija. Celu noć sam skidala temperaturu mlađoj ćerki. I onaj skok iz kreveta bio je čist materinski instikt: jesam li predugo spavala, da li je dobro, da li gori, da li se temperatura vraćala? Mnoštvo pitanja stane u tih par sekundi koliko mi treba da stignem do njene sobe, njenog kreveta i njenog čela.
Dodirujem joj čelo i odahnem. Nema je više. Temperatura je odustala, do daljnjeg. Ili se samo pritajila, kao što to neprijatelji uvek čine. Videćemo. Tek tada kreće da mi se vrti u glavi. Tako je uvek kad naglo ustanem iz kreveta, kad se katapultiram stilom zabrinute majke. Zastanem i pridržim se za dovratak. Začas prođe, ali odmah za vrtoglavicom shvatam da me boli svaka kost, da mi se spava, da sam gladna i veoma žedna. Da sam kao isceđena krpa. Ovi virusi postaju tako naporni… A još je povrh svega radni dan (kao da virus razlikuje utorak od nedelje). Moram na posao, a dete nemam kome da ostavim. Bolesno dete koje već dva dana muči temperatura i kome doktor nije dao ništa sem proste rečenice „virus je“.
Treba da javim u firmu da mi dete ima virus, ali eto grize me savest. Ne smem ni da pogledam telefon. Jer ovo nije jedini virus koji nam je gostovao ovog meseca i ovo mi nije jedino dete zbog kog sam odsustvovala sa posla. Dakle zabava miliona u najavi. Ne znam više ni da li mi veruju. Možda misle da lažem? Otežavajuća okolnost je što radim sa starijim ljudima čija su deca već odrasla, tako da verujem da su oni već zaboravili kako izgleda gajiti malu bolešljivu decu koja idu u kolektiv. Lepo mi nije dobro. Meni, koja sam najjača preko telefona i mejla, ovog put i svaki put kada treba da javim da neću doći na posao – nije dobro. A danas baš imam trista čuda kojima se do skoro nije mogao nazreti kraj ali eto juče su krenule da se razmršavaju. Juče, kad je uz dete ostao moj muž dok su njemu sevali propušteni pozivi i nepročitani mejlovi.
Ponekad tako gledajući nas, zapitam se, da li možda radimo tajno da ono drugo ne zna za FBI, Nasu ili KGB? Ili smo samo preterano odgovorni pa dozvoljavamo da izgaramo na poslu? Karijere ne pravimo, samo se trudimo da prehranimo decu i platimo račune. Da li nam se strah za golu egzistenciju toliko uvukao u kosti da smo u stanju da više brinemo za posao nego za bolesno dete? Ne govorim pritom samo o sebi. Sećam se, dok su još bili u vrtiću, majki koje plaču i mole vaspitačice da prime dete i uzmu sirup da im daju, jer one nikako ne mogu da izostanu. Ja eto mogu da izostanem, stvarno, reč mi niko nije rekao nikada, ali i sama sam svesna da je to prečesto. Da svaki čas imamo neki virus u gostima, koji tako kruži od jednog do drugog. Grize me savest i zbog toga što znam da moj posao neće stajati, nego će neko od kolega raditi to naporedo sa svojim obavezama. Da, radiću i ja njihov kada oni odu na odmor i bolovanje, ali ne mogu da se otrgnem osećaju da ja najčešće odsustvujem.
