Mama u 20/30/40-im: Suzana Dunjić

Suzana Dunjić je direktor porodičnog portala Ringeraja.rs Kao mama dečaka i devojčice, za Detinjarije govori o svom roditeljskom iskustvu.

O meni

Ja sam Suzana Dunjić, mama čudesnog dvojca – Save i Milice, Draganova supruga, diplomirani sam pravnik i direktor porodičnog portala Ringeraja.rs. Moj život trenutno poredim sa rolkosterom koji nikako da se zaustavi. Osoba sam koja voli da planira, ali na većinu najlepših stvari u mom životu nisam imala puno uticaja, tako da ja i dalje pravim planove u glavi, a život mi uporno nameće svoje. I to je ok. Trudim se da prihvatim, i verujem da će sve izaći na dobro.

Večiti sam optimista, uporni ratnik, volim da se puno smejem, ali i plačem ponekad.

Digitalni sam nomad, volim da putujem i radim gde god da se zadesim, samo mi dajte lozinku za WiFi. Uživam u svom poslu, i u radu sa divnim kolegama koji su rasuti po okolnim državama, a sve nas vezuje upravo ljubav prema Ringeraji (pored Ringeraje u Srbiji, tu su i Ringeraje u Hrvatskoj, Sloveniji, BIH, Makedoniji, Italiji). Plan i želja mi je da još dugo sa istom ljubavlju, ponosom i snagom radim ovo što i sada.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Odrasla sam uz 2 mlađa brata, i nekako sam oduvek želela da budem majka, i da i sama imam veliku porodicu. Nažalost, sa mojih 28 godina spoznala sam šta je endometrioza, i tada shvatila da život za mene ima malo drugačije planove. Borba ili bolje rečeno RAT za dete (najpre jedno, pa onda i drugo) naučio me je da prihvatam sve što mi se dešava u životu, i dobro i loše, ali i da ne odustajem od svojih snova.

Majčinstvo mi se na posletku desilo dosta kasnije nego što sam želela, a kao posledica toga, godine su se preprečile na putu moje želje da ih imam bar troje. Ipak, neizmerno sam zahvalna Bogu što mi je dao priliku da osetim dar majčinstva, priliku da svakog dana uživam u maženju, u njihovim osmesima, poljupcima, zagrljajima. Zahvaljujući tim malenim bićima ja verujem da čuda postoje.

A kako sam se snašla… sa Savom kao prvencem, nikako. Preplašena, umorna, sama, napeta, tek oko njegove 3. godine sam čini mi se došla sebi. Naša loknica Milica nam se pre 2 godine pridružila u ovoj ludoj vožnji, i sa njom kao drugim detetom sve je lakše. Znam da je kliše, ali kod nas se pokazao kao tačan.

Po mom iskustvu koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Moje prvo čudo rodila sam sa 38, a drugo sa skoro pa 43. Stoga, osvrnula bih se na mane kasnog roditeljstva – kao novopečeni roditelji u 40-im prirodno imamo manje energije od roditelja u 20-im ili 30-im, a sa druge strane nemamo ni pomoć baka i deka, koji su i sami već u godinama. Ja ne znam šta to znači da mi dete neko pričuva na pola sata, da ga neko nahrani, prošeta, čak ni ponekad. Sve je na suprugu i meni, od prvog porođaja pa do danas. Kako uspem da se organizujem, ne znam, mislim da nisam neki poseban mag organizacije trenutno. To je onaj rolkoster koji spomenuh na početku, i za koji se nadam da će malo usporiti kada nam mlađe dete od septembra konačno krene u vrtić. Ali možda sam i previše optimistična, jer nam starije kreće u školu, hahaha. Pojma nemam šta nas čeka, samo ću se prepustiti kao i do sad, malo spavati, puno raditi i verovati da će sve biti dobro. I da će nekada doći dan, tj. noć kada ću uspeti da odspavam bar 7 sati. Ne pamtim kada se to desilo.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena majka?

Moram malo da razmislim, ima ih sigurno…da, setih se prvog Savinog udarca u glavu, ogromne čvoruge koja je iskočila u roku od par sekundi, i koja je bila potpuno plava i činilo se kao da će svakog časa da eksplodira. Bila je noć, pohitali smo momentalno ka Institutu “Majka i dete” koji je tada bio dežuran, da bi ga doktor pogledao, a zatim pogled uputio suprugu i meni uz reči – “Oook, ovo je jedna tipična čvoruga. Znate, biće ih još mnogo u budućnosti. Čisto da vas pripremim.” I poslao nas kući.

Ili, kada Milica koja nikako ne želi da prestane da sisa, dođe do mene, a ja već znam zašto je došla i kažem joj “Šta će ti to, već si velika devojčica”, a ona sklopi ručice, i odgovara “Mooojim te, samo majo”.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je vreme za decu?

Pravo vreme je onda kada nađete srodnu dušu, i poželite da zajedno stvarate jedan novi svet. I kad to osetite, samo napred, nemojte vagati, čekati, odlagati. Nemojte. Jer pravi trenutak je baš tada, iskoristite ga.

Ja lično bih, nakon trnovitog puta koji sam prošla na putu do majčinstva, kao što spomenuh več, više volela da sam ranije postala majka. Moj put jeste bio teži, ali naučio me je i tome da za decu nikada nije kasno. Deca su blagoslov. Deca podmlađuju, tako da i kasno roditeljstvo ima svojih prednosti.
I ne treba odustati, već verovati, vera je moćni pokretač svega dobrog.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Sa rođenjem dece shvatila sam da je roditeljstvo najodgovornije zanimanje, i da ga moramo ozbiljno shvatiti.
Trudim se da sa decom uspostavim odnos beskrajnog poverenja, da znaju da uvek mogu da se suprugu i meni obrate pre bilo kome drugom, i da je naš dom njihova sigurnost.
Roditeljstvo me je naučilo da postavim prioritete, i ne razbacujem vreme, već da ga pre svega čuvam za sebe i svoju decu, porodicu i nekolicinu dragih ljudi.

Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?

Sa sinom koji je prvo dete, iskreno, mnogo sam odgovornija bila što se tiče pravilne ishrane i revnosno vodila računa šta pripremam i gde nabavljam namirnice. Sa ćerkom sam puno opuštenija, malo me plaše slatkiši na koje je prilično slaba, ali sa druge strane ona nije izbirljiva generalno što se ishrane tiče, voli povrće, voće, ma sve voli. Za razliku od nje, brat uooopšte nije ljubitelj hrane, te ga i dan danas molimo da jede. Tako da nemam neki pametan savet što se toga tiče, jer eto na našem primeru nisam primetila da postoji obrazac ponašanja koji vodi u pravom smeru.

Ali se radujemo svakom trenutku koji ugrabimo da nešto spremimo zajedno, posebno specijalitete koji se mese rukama, u tome baš uživaju.

Ovo me niste pitali

Moja životna priča uverila me je da na ovom svetu ima toliko neverovatnih, čudesnih, jakih žena, ratnica, koje su se raznim oružjem borile da postanu majke. Neke su uspele, neke nisu. Uvek takvu ženu prepoznam u svojoj blizini. To ne znači da manje cenim majke koje su bez problema zatrudnele i uspešno iznele trudnoću. Ne naprotiv, već prosto osetim priče, slične svojoj. I njih posebno poštujem, jer znam koliki su teret te žene ponele, i koliko ta snaga zaslužuje poštovanje.

—

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: