Mame iz parkića i njihova genijalna čeda

Sve ređe dolaze u parkić na slobodnu igru. Nemaju vremena, a i parkić je pun nesavesnih roditelja koji ne rade dovoljno sa svojom decom, hrane ih sarmama i smokijem. Parkić nije neko mesto gde mogu da se pokažu ključne veštine naučene na skupim privatnim časovima, to je mesto gde se deca “samo” igraju i socijalizuju.

Sve ređe i ja idem u parkić. Nas nekolicina sada je dvojac sa kormilarom, teže je uskladiti sve potrebe dece pa se viđamo nasumično. Smanjile smo očekivanja, srećne što su nam deca zdrava, srećna i prosečna. Odričemo se raznih stvari zbog organske ishrane u vrtiću (skupa je to rabota), vodimo decu na bar jednu aktivnost pored vrtića i divimo se tim malim ljudima. Naša mlađa deca su sad novi učesnici trke drugog kruga “naj” u svemu. Pravila su ista, ali sad se više upoređuju sa svojim starijim prethodnikom.

Znamo da smo bile na ivici da postanemo “lude mame iz parkića”, izvukle smo se za dlaku. Još tu i tamo uhvatimo jedna drugu da vijamo po gradu najnovije predstave, jogu i plivanje za naše male bebe od šest meseci. Teško je osloboditi se starih navika a i važno je da su nam mališani u toku sa onlajn trendovima. Neće valjda jedini u vrtiću da ne znaju šta je reciklaža, miso supa i ždral poza.

Ima jedna mudra priča o tri žene koje su pošle na reku po vodu. Kada su se srele dve žene počeše da se hvale kako su im sinovi jaki, visoki, lepi i sve tako u krug. Treća žena se nije izjašnjavala. Kada su je druge dve pitale kakav je njen sin, ona skromno reče da je mlad, običan momak kao i svi drugi. Dok su se vraćale kući sa reke sa teškim ćupovima vode na leđima ugledaše svoje sinove. Prva žena reče poslušajte kako moj sin divno peva. Druga pokaza na njenog sina kako je jak i kako daleko baca kamen. Sin treće žene potrča do majke i skide joj težak ćup sa leđa.

Izvor: icb mother.com