Ne spadam u roditelje što svaki čas nutkaju decu, idu u parku za njima i hvataju zgodan čas da im neprimetno ubace „avion“ u ustašca, nose u vrtić određenu hranu pošto dete maniše vrtićki meni itd. Spadam u roditelje koji tvrdo veruju u važnost usađivanja ispravnih navika i razvijanje samostalnosti od ranog detinjstva. (Možda stoga što naročito ne želim ni njima ni sebi da svaki dan kuvam ručak sinovima četrdesetogodišnjacima.) Jutarnje aktivnosti odlična su prilika za vežbu. A za to je potrebno strpljenje. Za strpljenje je potrebno vreme. (Koliko traje vezivanje pertle prstićima četvorogodišnjaka?) Razboritiji od ministarskog pogleda govori da od onog „dobijenog“ sata nema neke vajde. Ali zato od onog izgubljenog sata ima štete.
„Čitala sam ozbiljne studije, doduše ne i na srpskom jeziku, o posledicama promene radnog vremena, ne samo na učinkovitost (a to je tek tema) na poslu, već o reperkusijama na porodični život, partnerske odnose“
Čitala sam ozbiljne studije, doduše ne i na srpskom jeziku, o posledicama promene radnog vremena, ne samo na učinkovitost (a to je tek tema) na poslu, već o reperkusijama na porodični život, partnerske odnose (u obzir se uzima i seks!), rad drugih, uzajamno povezanih, ustanova itd. Sve su ovo velike teme o kojima bi bilo korisno čuti reč stručnjaka. Naši pedagozi znaju koliko je važno utemeljiti dobre navike od ranog detinjstva. Zato što svet uistinu ostaje na mlađima. Uređena odgovorna društva ištu uređene odgovorne pojedince. Kako to da oni koji kobajagi vode naše društvo ne uviđaju da je bolje da sutra to društvo bude zajednica vrednih pojedinaca „uvedenih u red“ nego skupina uskraćenih za „maženje od kojeg rastu pamet i mišići“? Avaj, ne može se to nadoknaditi odlaskom za videla na mamin ručak u kasnim četrdesetim. Baš takva svest bi se morala reformisati.
