Mi služimo decu, a to je podjednako pogubno kao kada radimo nešto što će ugušiti njihove korisne, spontane postupke.
Mi mislimo da su deca kao lutke, koje treba kupati i hraniti. Nikada ne zastanemo da pomislimo da dete koje ne radi neće ni znati kako da radi, a ne samo da će jednom morati, već mu je priroda obezbedila sva sredstva da bi naučilo kako da radi. Naša osnovna dužnost prema njemu je da mu pomognemo da se bavi korisnim stvarima. Majka koja hrani svoje dete, a pri tome ne napravi ni najmanji pokušaj da ga nauči kako da drži kašiku ili nađe svoja usta, ili koja, kada ona jede ne omogući detetu da vidi kako se to radi, nije dobra majka. Ona umanjuje dostojanstvo svog deteta jer se prema njemu odnosi kao prema lutki, dok je po prirodi dete povereno njenoj brizi. Svako zna da je potrebno mnogo više vremena i strpljenja da bi naučili dete kako da jede, kupa se i oblači, i da je brže nahraniti ga, okupati i obući.
Prvi je posao edukatora, drugi posao sluge.
Ali ovakva usluga je opasna i laka, jer zatvara izlaze i postavlja prepreke na put života koji se tek razvija. Pored ovih trenutnih posledica, postoje i ozbiljne posledice za budućnost. Onaj ko ima previše slugu, sve više od njih zavisi i na kraju postaje njihov rob. Mišići mu slabe zbog neaktivnosti i konačno gube prirodan kapacitet za rad. Pošto više ne mora da radi već samo da zatraži ono što mu treba, um postaje slab i atrofira. Mi tako unosimo greh neaktivnosti u dečje duše.
Kada bi jednog dana, u trenutku prosvetljenja, neko ko je stalno služen želeo da povrati svoju samostalnost, možda bi otkrio da nema za to snage. To je nešto o čemu bogati roditelji treba da misle.
Što je pomoć beskorisnija, to je veća smetnja razvoju prirodnih snaga
Opasnost služenja nije samo u beskorisnom traćenju života koje vodi bespomoćnosti, već i u razvijanju onih reakcija koje pokazuju slabost ili izopačenost. One se mogu uporediti sa napadima histerične osobe ili epileptičara. Njihovi postupci su nekontrolisani, a nedostatak samokontrole nastaje kao paralela bespomoćnosti. Bes često prati lenjost.
Zamislimo veštog i pametnog radnika koji ne samo da odlično radi svoj posao već i daje savete o vođenju posla, zbog mirnoće sa kojom sve obavlja. Često je mirotvorac i smeši se kada su ostali ljuti. Ne bi nas, međutim, iznenadilo da otkrijemo da taj isti čovek viče na ženu ako supa nije dovoljno dobra ili gotova na vreme. On se kod kuće lako naljuti. Tu on nije više vešt radnik, već je to njegova žena koja ga služi i sa njim saoseća. To nam pokazuje kako je čovek miran tamo gde je moćan, a tiranin tamo gde ga služe. Kada bi naučio da pravi supu, možda bi mogao da postane savršen.
Čovek koji samostalno deluje i troši svoju snagu na sopstvena dela je onaj ko osvaja samog sebe, uvećava svoju snagu i usavršava se. Da bi čovek u budućnosti bio jak, mora biti samostalan i slobodan.
Odlomak iz knjige „Otkriće deteta“
Marija Montesori (autor)
Izdavač: Propolis Books
Marija Montesori je deci i vaspitno-obrazovnom radu pristupala na dotad neviđen i inovativan način. Kreirala je materijale kao pomoć u obrazovanju, a Otkriće deteta donosi opise materijala i njenih metoda. Insistirala je na dečjem samootkrivanju i učenju na iskustvu. Smatrala je da je uloga učitelja samo da prati dečji spontani rad, a ne da daje verbalne instrukcije koje dete mora da posluša. Najveću važnost pridavala je senzitivnim periodima koji su prirodno određeni i čijim je praćenjem vrlo lako moguće pomeriti granicu uzrasta u kojem dete može da usvoji određenu veštinu.
