Piše: Mirjana Bobić Mojsilović
Majke mogu da budu neopisivo dosadne: doktorke za opšta mesta u stilu – „prehladićeš se“, „oslabila si“, i tome slično. Kad se tome doda neprestano kritikovanje svoje dece, deljenje saveta kad ih niko ne traži, zapanjenost pred idejom da odasli sin ili ćerka idu sa društvom na more, jer je put dug a opasnosti vrebaju iza svake okuke, kao i sitne kritike –„mogla si da se očešljaš“ , „bolje ti stoji onaj drugi karmin“, „suviše ti je kratka suknja“ ili „zašto si, dođavola, pustio tu bradu“, i tome slično iz opusa stiliste amatera koji gaje mnoge majke, logično je pretpostaviti da njihova deca često pomisle kako su dosadne i naporne. Briga, naime, jeste ubica svake životne radosti.
Život nema smisla ako nisi promiskuitetan, pijan, tetoviran, izbušen i glup kao noć
Milslila sam godinama da je moja majka takva, a onda sam, jednog dana, kad sam se pošteno pogledala u ogledalo shvatila da i sama pripadam toj drevnoj autohtonoj domaćoj vrsti. Malo je falilo da postanem slika i prilika klasične majke gušiteljke. I, onda sam došla do zaključka da, ukoliko ne naučim da se opustim, ukoliko mi ne pođe za rukom da se zaustavim i da svoje odraslo dete u svakom trenutku tretiram kao odraslu, autonomnu i sebi ravnu osobu, od koje imam toliko toga da naučim – da ću ne samo da babnem pre vremena, nego da ću da joj postanem kamen oko vrata. A, ko normalan bi tako nešto želeo?
