Ulogu roditelja dobijamo onog momenta kada se rodi dete. I uopšteno gledano, to je uloga koju biramo u svom životu (ne bih mnogo ulazila u detaljisanje ove rečenice, jer nije tema ovog teksta). Ta uloga nas prati, od momenta rođenja deteta, pa sve do naše smrti. Ali, sama uloga roditelja se menja kako beba odrasta u dete, a potom u odraslog čoveka. Ulogu bebe mi dobijamo po rođenju, koja se jednako odrastanjem menja, pa postajemo dete, ćerka ili sin, da bi ulaskom u odraslo doba postali odrasli sinovi ili ćerke.
Dakle, kada dete odraste, on postaje odrastao čovek. I to za roditelja znači da sada ima odraslog sina ili ćerku. Ne znači da ima odraslo dete. Bez obzira na to, čujemo od nekih roditelja kako govore svom odraslom sinu ili ćerki: „Ti ćeš za mene uvek biti dete, ma koliko godina imao/la.“ Šta je problematika? Ne samo što tako govore, nego što se zaista tako i ponašaju. Odrasle ljude tretiraju kao decu, kroz neprihvatanje da se njihova uloga mora menjati. Strah da im više neće ili nisu potrebni, koči ih u sagledavanju svoje roditeljske uloge, na drugačiji, razvojno adaptivniji način. Mešaju im se u donošenje odluka, u veze, brakove, stalnim savetovanjima, zahtevima da budu prisutni u njihovim životima više nego što je potrebno. Ne shvataju da se njihova uloga roditelja mora promeniti. Naravno da i dalje trebaju svojim odraslim sinovima i ćerkama, ali na drugačiji, odrastao način.
Ponekad, to ode u ekstreme gde traže posebnu pažnju, posebno ophođenje, razne posebnosti jer su oni roditelji i kao takvi nezamenjivi. Ovo su roditelji koji su dopustili sebi da ne odrastu, ne samo kroz svoju ulogu roditelja, već i kao zasebne individue…
Neprihvatanje roditelja da odraste u svojoj ulozi može da ima visoku cenu po sam odnos, ali i život njihovog odraslog sina ili ćerke. Prvo, sigurno da su konflikti česti, jer svi mi manje više želimo svoju samostalnost, želimo da naš život bude samo naš. Ako nemaju kapacitet da se izbore sa svojim roditeljima, dešava se da prosto odustanu i dopuštaju da roditelji „vršljaju“ po njihovim životima, što može skupo da ih košta na profesionalnom, društvenom, partnerskom polju. Ili, druga situacija je da iz nemogućnosti da se postave zdrave granice, odrastao sin ili ćerka ograničava komunikaciju i viđanje, a ponekad je i u potpunosti prekida.
Čovek o sebi uči dok je živ, jer kao što rekoh sve se menja, pa i naše uloge unutar svojih postojanja. Kao što bi potpuno besmisleno bilo da svom tinejdžeru dajemo flašicu sa mlekom da jede, kada je odavno naučio da vlada sobom po pitanju ishrane, jednako je besmisleno i nezdravo tretirati svog odraslog sina ili ćerku kao tinejdžera i svojim ponašanjem ga pozivati nazad u razdoblje koje je savladao, samo zato što ne znamo kako sada treba da izgleda naša roditeljska uloga.
Ovde je važan rad na sebi i shvatanje da bez obzira što su odrasli ne znači da vas više ne trebaju, vi ste stariji i vaša mudrost može da im bude od velike pomoći, vi ste prešli put koji oni nisu. Ali, sada komunikacija treba da ide iz pozicije odraslih i granice moraju da postoje.
Imati samo roditeljsku ulogu u životu nije dobro. Tu su i druge uloge, uloga partnera, prijatelja, možda ste i vi još uvek sin ili ćerka, profesionalna uloga… Postoje razna životna polja koja jednako traže vašu pažnju. Komunicirajte sa njima, poštujte granice, čujte ih šta vam govore, kako žele da im pomognete, ne pomažite onako kako vi mislite da treba, usklađujte se, tako ćete pozicionirati sebe u njihovim životima. Na nov i drugačiji način, i pre svega, na obostrano zadovoljstvo.
A tamo gde se sve probalo i ne ide komunikacija i ne ide uspostavljanje granica, ok je i prekid odnosa. Svako ima pravo na svoj život.
Na našim prostorima, roditelji predugo drže decu vezanu uz sebe, prave od njih smisao svog života i ne dozvoljavaju im da budu jedinke za sebe. Do 18. godine roditelji su i u zakonskoj obavezi da vode računa o detetu, do 21. šta ste ga naučili, naučili ste ga, ostalo treba da je isključivo njegov život, ali ono što je naučen, nadalje se preslikava.
Mnogi roditelji se i uvrede kada kažem da nije dobro da im dete bude smisao života, jer kod nas se takvo mišljenje predugo prenosi bez promišljanja. Svaki roditelj, nakon što se dete osamostali, ima još mnogo svog životnog puta i svojih ličnih spoznaja kroz koje treba da prođe kao individua. Što dovodi do ponovnog preispitivanja prioriteta. Ako koči svog odraslog potomka da živi svoj život, koči ujedno i sebe.
Roditelj je psihološki, emocionalni, duhovni, telesni učitelj svom detetu, ali dete ne može doveka biti učenik.
Autor: Vanja Orlović
