Kada radim posao koji se zove mama, primećujem kod sebe, koliko mnogo postojanog truda treba da ulažem da bih bila u isto vreme i psiholog svojoj deci.
Zašto toliki trud, zašto to jednostavno ne postane deo mog života? Život bez refleksije, opušten?
Popularna psihologija je donela svoja znanja do širokih masa, o neuropsihološkim specifičnostima formiranja dečijeg mozga, teoriju vezanosti dece za roditelje, teoriju njihovog formiranja po etapama, aktivno slušanje itd.
Većina nas nije vaspitana sa tim temeljnim znanjima. Kada su nas vaspitavali, niko se nije bojao da uguši naše istraživačke instikte, da naruši povezanost sa roditeljima, da ubije motivaciju u nama, da stvori neurozu i da ponizi osećanje lične vrednosti. A sada mi sve to znamo. I o osećanju lične vrednosti, i o neurozama, i o motivaciji, i o strahovima, i želimo da stvari budu što je moguće bolje.
I zato ja radim kao psiholog svojoj deci. Zbog toga je to bukvalno – posao. Zbog hora raznih bubica u mojoj glavi. Ja radim kada govorim „sine, pogledaj me, ti si sada umoran i zato plačeš, tebi je jednostavno vreme za spavanje“ umesto da kažem „dosta vike, marš u svoju sobu“, kada govorim „baš mi je žao, a tako si se trudio“ umesto „sto puta sam ti govorila!“, kada govorim „daj da poljubim koljeno, ništa nije bilo, pokušaj još jednom, evo pomoći ći ti“ umesto „a šta si mislio, pentraš se ko majmun“.
Sve moje neizrečeno „goni se odavde mamlaze jedan!“, „vidi ga šta radi“, „ajde molim te, ne lupaj gluposti!“, „šta mi tu cmizdriš ko žensko“, „baš si našao čega da se bojiš, sramoto jedna“, „dok to ne uradiš, ne pričam sa tobom“, sve te bitke sa tvrdoglavim četvorogodišnjakom za koje sam našla snage da izbegnem, to je svakodnevni rad. Treba shvatiti tu buru u sebi, shvatiti dečije emocije, dozvoliti njihovo ispoljavanje, iz dana u dan, ne lagati sebi, ne zagušiti ih, nego se truditi pored svega postupiti ispravno – jeste posao. Po-sa-o.
Zaista se nadam da će hor u glavi moje ćerke govoriti nešto drugo. Da ona neće imati potrebu, da razdeljuje refleksno ponašanje od ispravnog. Da će ona sa svojom decom moći da živi ne razmišljajući i ne vodeći borbu sa sobom. Da bar za nju to neće biti posao. Da će moći žaliti drugog, ne podavljujući pri tom želju da ga ismeje, prihvatati drugog, ne podavljujući želju da ga odbaci, grliti, ne želeći unutra da ga odgurne.
To je posao na ceo život. On postepeno postaje sve lakši, kao i sve što se vežba. Ali ne treba gajiti iluzije da si se ti sam unutra promenio, već si ti jednostavno naučio da živiš sa tim.
Slamanje starih šablona – to je beskonačan trud, koji se ne vidi i ne ceni. Koliko je mene stajalo to, što NISAM postupala onako kao što su mi govorili instikti, to moja ćerka neće moći da shvati. Ona već sada poseduje instikt da priđe i zagrli me kada ja vičem. Ja taj instinkt nemam. Za mene je to problem i treba da uložim trud, da bi prišla i zagrlila je kada ona viče.
http://www.womanfrommars.com/thinking-mommy-notes/estь-takaя-rabota/
Izvor: Poznaj sebe
