Nakon rođenja drugog deteta sam shvatila jednu divnu stvar. Ljudi vole da daju savete putem kritike, jer ne umeju drugačije. Mnogi od njih vide u nama sopstvene greške koje njima samima idu na živce (to ćete najbolje videti po žestini reakcije, odnosno tome koliko jako su se iznervirali). Najveći broj njih komentariše iz najbolje namere, a mi se jedva iskontrolišemo baš zato što nas to boli. Većina samo želi da sebi (ne nama) naglasi, odnosno da sami sebe ubede, kako su oni to bolje uradili i da sebi odaju priznanje da su u nečemu bolji. Ljudi obično kritikuju sopstvene mane kod drugih, a da toga nisu ni svesni. Ako to izgovore naglas, to im daje osećaj pomaka u rešavanju sopstvenih problema, barem podsvesno. Sve te kritike reflektuju osećaje koji u ljudima postoje.
Zadnji put kad sam primila kritiku da je užasno što moje četvorogodišnje dete jede piletinu rukama, napravila sam se da ne čujem, okrenula se i izašla iz prostorije. Došlo mi je da kažem da se piletina inače jede rukama. Onaj blagi poriv da se iznerviram sam zamenila dobrom muzikom i osmehom.
Pretposlednji put sam odgovorila da je najlakše kritikovati i da ja radim kako najbolje znam i umem, a ko misli da može bolje, samo neka izvoli. Onda sam otišla u svoj dnevni boravak i isplakala se kao kiša. Ali sam barem rekla. Mislim da jedan period neću dobijati kritike.
Moje dete odgajam ja. Ja ga hranim, presvlačim, posmatram, znam kako diše, učim životu u 99% vremena. Dakle, ja se pitam kada je vaspitanje mog deteta na tapetu. Niko se oko mog djeteta ne trudi toliko koliko ja. To je ono što ponavljam sebi svaki dan. Da nije toga, gorila bih kao vatra kada dobijem neku kritiku.
