Pa zašto bre, žene? Zar nije dovoljno što ste posvećene toliko koliko jeste?
Piše: Ivana Stojanov
Prvih godinu dana posle porođaja ceo život žene okrenut je malom pasuljčetu koje je izraslo u bebu i izašlo iz njenog stomaka. Mame i kad klinje spavaju osluškuju, njuškaju, razvijaju periferni vid i sposobnost obavljanja rutinskih stvari u polusnu. Onda posle nekog vremena malo počnu da šize, pitaju se kada će ponovo na miru otići u wc, misliti o nečem drugom osim o pelenama, grčevima, zubićima, nespavanju.
Koliko god da ste ponosni, ljubavni, izgubljeni u mirisima, ne možete a da se s vremena na vreme ne zapitate – a gde sam ja? Kada ću početi da komuniciram s ljudima kao nekad, da čitam knjige, slušam kul muziku, kada ću izaći među svet, a da se ne osećam kao autsajder? I napokon svane taj dan. Pa onda još jedan i još jedan. Počnete da cirkulišete, i najviše na svetu se radujete susretu s prijateljicama jer to su samo vaši trenuci opuštanja. Najbolji… Deca porasla…A vi i dalje pričate samo o njima!!!
Pa zašto bre, žene? Zar nije dovoljno što ste posvećene toliko koliko jeste, što brišete povraćke s poda po celu noć kada je dete bolesno, što kada je frka uvek vi rešavate situaciju, jer tate jelte uglavnom rade, a mame rade, ali i rešavaju situaciju ko supermiševi, što hendlujete 1.000 stvari i samo vam se spava i neka vas bar malo puste na miru, ali nikada nije tako. I onda se najdraže moje, napokon nađemo da toročemo, smejemo se, češkamo jezike, i pričamo o povraćki, neodgovornom mužu, ceni pelena, vaspitačici koja je rekla, i ćerki koja je uzvratila. Pričamo o sitnim stvarima vezanim za decu i onim nešto krupnijim. O njihovoj ishrani, društvu, školi, sutra profesorima koji ih uče, slinama, igračkama, patikama, igricama, parkićima, psovkama,…
Hoćemo li tako do penzije? Dok vaša deca ne dobiju decu, pa ćemo onda preći na unuke? Nećemo vala.
I ja sam imala malo dete, verovatno sam umela i sama da smaram najbliže ljude oko sebe, ali trudim se, zaista se trudim da ne namećem bilo kome moje lične stvari koje se odvijaju u četiri zida. Osim osnovnih informacija kada slomi nogu na tri mesta, pa pitaju kako je, a ja im odgovorim, ili popravlja neku lošu ocenu pa pitaju jel popravio, ili prosto ispričam nešto smešno što je rekao. To je sasvim dovoljno. Uostalom kada nekoga zanima kako je, on nam dođeu goste.
Dešavalo se i da obećamo jedna drugoj da nećemo pričati o deci, pa nas razgovor povede…sad ćete mi reći da je to normalno jer klinci ispunjavaju svaki vaš slobodni trenutak i nemate o čemu mnogo da razgovarate osim o njima. To su drage žene emocije, a ne odsustvo tema. Nije istina da nemate o čemu da pričate, već zbog ljubavi prema njima ne želite. To je jače od vas.
Oko vas su različiti ljudi, niste sami. Pustite i druge da imaju svoje ventile. Odrasli smo ljudi.
Izvor: Noizz.rs
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽENSKE PRIČE
Izvini drugarice što sam rodila dete
Pišem tebi koja si mi i dalje draga, a koja si me otpisala onog trenutka kad sam postala mama: Draga moja, Izvini što ti više nisam zanimljiva mada sam i dalje...
Priče u prolazu: Šta je nama naša borba donela?
Piše: Ivana Mićić, Mama zašto U jednom malom primorskom mestu na Jadranu postoji grafit na kome piše: „Neću žvaku, hoću kusur.“ Deluje istinito ali ipak je laž. Grafit su...
Za promenu, probaj sa pohvalom
Za promenu, probaj sa pohvalom. Nije istina da "se kvari ko se hvali". Istina je da nas samokritika sve više sateruje u ćošak, a pohvala otvara naše vidike za sve...
Razvedena majka nije jadna žena. Ona je žena borac. Umesto što je ogovarate, poštujte je
Niko ne želi da mu se desi razvod. Razvod je poraz. Poraz nade, poraz truda, odustajanje od neke osobe koju si pre toga tako voleo. Ali razvod je ponekad nužan....
Nema komentara.