Svakoj ženi događa se da se svađa sama sa sobom, kada se svađa sa svojim mužem! I Moma je to lepo primetio
Momo Kapor, srpski slikar i pisac, imao je oštro oko da zapazi karakter našeg naroda, pa da ga pretoči u prelepe i inspirativne priče. U knjizi “Magija Beograda” priča “Letovanje” na urnebesan način prikazuje kako se srpske žene svađaju sa svojim muževima.
“Slobodaneeee! Sloooobooooodaaaaneeee! Smesta izlazi iz mora! Ni sekund više! Pogledaj, kako si pomodreo! Zubi ti cvokoću! Smesta napolje, je l’ me čuješ?
Kaži mu i ti da izađe napolje! Ti si mu otac! Pogledaj, sav je plav!
Pa ti nisi normalan! Tebe baš briga! To je čovek da izludi!
To dete bi pored tebe moglo i da se udavi, a ti ni da mrdneš ni malim prstom! Kao što nisi mrnuo ni onda kada kada me je onaj saobraćajac izvređao na mrtvo ime. Šta si ti radio? Zacenio si se od smeha, umesto da me zaštitiš kao čovek!
Ja prva počela? Samo sam ti kazala da si, zaista, vozio prebrzo i da uvek voziš tako prebrzo i da misliš da si najpametniji i da si preticao onu cisternu i da ću, ako tako nastaviš, izaći sa detetom na sred magistrale, a on ti je onda vratio vozačku dozvolu i rekao da neće da te kažnjava (je l’ tako bilo?) jer si već kažnjen što imaš ženu kao što sam ja! Jeste, to je rekao! A, ti nisi mrdnuo ni malim prstom! Šta? Šta je trebalo da radiš? Ne, nije trebalo da se tučeš sa njim, ali mogao si bar da mu odgovoriš, a ne da se smeješ kao kakav debil!
E, to je stvarno… Pitam se samo zbog čega si se uopšte i ženio! Pa, tebi bi, u stvari najbolje bilo da si sam!
Ti, uopšte, i nisi za brak. Hajde, lepo skloni te novine i priznaj: je l’ da da bi ti bilo mnogo lepše da si sam, bez nas dvoje, a? Hajde, budi makar jednom čovek i priznaj!
Gospode, kome ja govorim?
Šta on radi po čitav bogovetni dan? Ili spava ili čita novine ili pije pivo… I to mi se zove letovanje!
Pet puta bih se bolje prvela da sam lepo ostala u Beogradu. Zamračila bih sobe, napravila promaju i bar bih se pošteno ispavala.
Ovako, šta? Godinu dana čekam ove bedne dve nedelje na moru, a na plažu dolazimo u podne, kad normalan svet već odlazi na ručak.
Ti si mi to omogućio? Šta ti imaš kome da omogućavaš? I šta si mi to omogućio, molim te?
Da stanujem u nekom dimnjaku, sto osamdeset stepenica iznad magistrale? Jeste, tačno sto osamdeset! Juče sam brojala…
Da se kupam na ovoj smrdljivoj javnoj plaži koja bazdi na kokosovo ulje?
Da se pravim kako ne vidim da neprestano buljiš u ove žene bez gornjeg dela kostima? Misliš da nisam primetila kako ih posmetraš? – Zašto i ja ne skinem gornji deo? Zato što sam bila budala, što sam dojila dete i upropastila grudi, a ne kao ove koje samo na sebe misle! Eto, zašto ga ne skidam, ako hoćeš da znaš!
Drugi ljudi vode svoje žene na sve te hamlete, betovene i šopene, a ti nas izvodiš na roštilj! Kao da nisam mogla da jedem ćevapčiće i u Beogradu, gde su mnogo bolji i ne smrde na maslinovo ulje?
Šta si mi još omogućio? Da šipčim do pijace i natrag i pravim nam sendviče za plažu, da tamo slučajno ne bismo trošili! A, izračunaj samo koliko svaki dan potrošiš na cigarete i piva? Samo izračunaj!
Šta sam ja Bogu zgrešila! Pogledaj samo druge muževe i druge žene! Šetaju lepo ljudi uveče po obali, drže se za ruke, razgovaraju… Imaju šta da kažu jedni drugima. Ne bulje u novine i u čašu!
Gospode! Pa, on je zapao! E, ovo je stvarno…Sloboooodaaaneeee! Slobodaneeee! Da si smesta izašao iz vode!”
Izvor: opanak.net
Trebalo je policajac jos da mu da neki dinar. Za psiho terapiju.