Deca uzrasta od šest do devet godina trebalo bi da spavaju deset sati noću. U uzrastu od desete do dvanaeste godine, oni su u fazi optimalne energije i zdravlja i obično im je potrebno samo osam do deset sati sna. Sa dvanaest do petnaest godina, ponovo ulaze u veoma ranjiv i osetljiv period sličan onom u prve tri godine života. Ponovo im je potrebno čak deset do dvanaest sati spavanja. Takođe imaju velike koristi od povremenih desetominutnih ili dvadesetominutnih perioda odmora, pa čak i dremke, tokom dana. Odraslima je, kao što smo pomenuli, potrebno redovnih osam sati sna, mada nekim odraslim osobama može biti potrebno čak devet sati, dok drugima može trebati nešto manje od osam sati sna.
Naša prva odgovornost prema bebama u odnosu na san jeste da im pomognemo da prespavaju celu noć čim postanu sposobne za to. Za većinu beba to je moguće kada napune dva do tri meseca. Pod celonoćnim spavanjem podrazumevamo period koji počinje otprilike nakon obroka u deset sati uveče i traje do jutarnjeg obroka u šest sati. Vrlo je važno raditi na ovoj šemi noćnog sna od samog početka. U suprotnom, navika buđenja usred noći postaje čvrsto uspostavljena. Ovakva navika rezultira gubitkom sna za dete i ometa celu porodicu.
Nakon prvih dana, kada su majka i beba obuzete međusobnim prilagođavanjem i svojim novim odnosom, počnite da vodite tabelu u kojoj ćete beležiti bebin ritam spavanja, hranjenja i presvlačenja. Tražićete matrice – zapravo, jedan duži ciklus spavanja. Da bismo uspostavili ovaj duži ciklus spavanja tokom noći, moramo da osluškujemo kakvu vrstu plača čujemo. Nakon prve dve nedelje, ne moramo da jurimo na bebin prvi zvuk. Monitori su u ovom trenutku gotovo previše efikasni. Često se beba malo promeškolji, a zatim ponovo zaspi, ili će se malo sama zabaviti pre nego što ozbiljno zaplače. U danima pre monitora, ovaj „plač u meškoljenju“ je često prolazio a da ga ne čujemo i beba je imala malo vremena da bude budna i sama, da istražuje svoj novi svet, pre nego što se ponovo uspava bez pomoći.
Veoma je korisno, naročito za mamu koja je to tek postala, ako druga osoba u kući može da učestvuje u uspostavljanju bebinog rasporeda u prvim nedeljama. Da bi se pomoglo bebi da uspostavi ritam spavanja, potreban je rad. Ovu ulogu može da preuzme otac, ali i drugi članovi porodice mogu biti od pomoći, naročito ako imaju iskustva sa bebama. Kroz iskustvo naučimo mnogo načina da povećamo razmak između noćnih obroka. Jedna od Lininih pomagačica oko bebe stavila je sijalicu od petnaest vati u lampu u bebinoj sobi. Ona bi upalila ovo prigušeno svetlo i počela da plete čekajući da vidi da li će se beba u potpunosti probuditi ili će nakon nekoliko minuta nastaviti da spava. Ako je izgledalo kao da će beba definitivno ostati budna, a nije bila nahranjena nekoliko sati, postarala bi se da beba sačeka koliko god može bez snažnog plača pre nego što bi je odnela mami na podoj.
„Sa dvanaest do petnaest godina, ponovo ulaze u veoma ranjiv i osetljiv period sličan onom u prve tri godine života. Ponovo im je potrebno čak deset do dvanaest sati spavanja.“
Iskustvo nas uči da ni u kom trenutku ne preterujemo u nošenju bebe, naročito noću. Stalno držanje u rukama, cupkanje, hodanje i ljuljuškanje rezultiraju preterano stimulisanom i uzbuđenom bebom kojoj je teško da se opusti da bi usnula. Istovremeno, može biti neophodno da svoju ruku nežno spustite na bebin stomak ili leđa za utehu, ili da je položite na grudi kako bi čula otkucaje vašeg srca i disanje. Svaka beba je drugačija i potrebno je vreme da bi se naučilo šta joj pomaže da se opusti, a šta ne.
Postoje dobri razlozi zašto je majci u početku teško da se bavi uspostavljanjem bebinog ritma bez pomoći druge odrasle osobe. Tokom prvih nedelja, majka je iscrpljena. Njeno telo obavlja ogromno hormonsko prilagođavanje, dok ona istovremeno prolazi kroz uskraćivanje sna. Teško joj je da razumno razmišlja usred noći kada beba zaplače. Umesto da radi na tome da pomogne bebi da uspostavi primeren ritam, ona je sklona tome da automatski podoji bebu, nadajući se da nakon toga obe mogu da nastave sa spavanjem. Nažalost, stalni podoji tokom noći ne pomažu bebi da uspostavi ritam noćnog sna i mogu dovesti do lošeg varenja i nelagodnosti. I majka i beba postaju premorene i nisu u stanju da dobro spavaju tokom noći. Beba ubrzo postaje zavisna od stalne pažnje, držanja i podoja danju i noću. Iz ovih razloga trebalo bi dati sve od sebe da još jedna odrasla osoba bude u kući i da pomaže majci u prvim nedeljama. Što pre budete mogli da uvedete bebu u ritam noćnog spavanja, to ćete pre moći da budete dobar roditelj. Ako do uzrasta od tri ili tri i po meseca vaša beba nema uspostavljen stabilan ritam, vreme je da se ozbiljno time pozabavite.
