Petogodišnja Lea neprestano je govorila:
– Mrzim te, mama!
Njena majka Beti osećala se tužno i zabrinuto. U početku su se Betini odbrambeni mehanizmi isprečili na putu i ona je nastojala da zaustavi Leino izražavanje.
Kad je takvo Leino izražavanje potrajalo, Beti se pobrinula za sebe, otišavši na savetovanje, nakon koje se osećala sposobnom da saoseća sa svojom kćerkom.
Kad je sledeći put Lea rekla: – Mrzim te!, Beti je odgovorila: Uh, to baš boli! Drago mi je što mi to kažeš, jer želim da znam kako se osećaš.
Potom je upitala:
– Hoćeš li mi reći nešto više o tome kako me mrziš?
Lea je besno pogledala mamu i rekla:
– Nisi napravila pravi doručak i vikala si na mene kad sam bila spora.
– Dakle, htela si palačinke, a ne jaja?
– Da.
– I htela si da nastaviš da oblačiš lutku kad sam te ja požurivala da se spremiš?
– Samo nemoj da vičeš, mama. To boli.
– Mogu da razumem kako se osećaš. Drago mi je da si mi rekla, i meni je drago kad sam mirna, čak i kada sam u žurbi. Misliš li da uvek mogu tako da postupim?
Lea je razmišljala na trenutak i potom rekla: – Ne, ne možeš, mama. To je u redu, mama. Ali palačinke…
– Da, ti bi volela da biraš šta ćeš da jedeš; to ti često mogu omogućiti.
Lea je klimnula glavom izgledajući zadovoljno.
Potom je Beti dodala:
– Sigurno je bilo bolno osećati mržnju prema meni.
– Ne, mama, samo sam osećala mržnju.
Postavši svesna Leinog osećanja, Beti je postepeno pronašla načine sprečavanja mnogih od tih frustrirajućih trenušaka, ali ne i svih. Pobrinula se da potvrdi Leina moguća osećanja mržnje kad je to bilo potrebno. Nakon dva dana, Lea je rekla:
– Mama, volim i tebe i sebe. Kad kažem da te mrzim, to nije stvarno tako. Samo želim da te nateram da radiš ono što hoću. Nasmešila se, kao i majka. – Znaš li da te volim? – upitala je Beti.
– Da, čak i kad te mrzim, mama, što zapravo i nije tako. Obavila je svoje ruke oko majke, grleći je.
Lea je gomilala misli pune mržnje neko vreme pre nego što je dobila majčinu podršku. Ipak, ako se povremena osećanja mržnje priznaju tako čim se pojave, deca mogu vrlo brzo da ih se oslobode. Uz to, reči mržnje često nemaju istu težinu značenja kao kod odraslih.
• Teri je zamolio mamu da mu čita knjigu:
– Idem da pokupim figure od partije dame s poda i onda ću da ti čitam rekla je mama.
– O ne, mama! cmizdrio je Teri. Čitaj mi sad!
– Znam da bi hteo da ti čitam odmah. Brzo ću doći – rekla je mama. Teri je zatopotao nogama i rekao: – Mrzim te!
– Da, znam – rekla je mama dok je završavala skupljanje figura.
Nakon čitanja, tata je pozvao porodicu na ručak.
– Hoću da mi mama napravi sendvič utvrdio je Teri.
– Mislio sam da je mrziš rekao je tata.
– To je bilo tada – prozaično je odgovorio Teri.
Kad dete pokazuje znakove ogorčenosti prema vama, podstičite ga da ih izrazi direktno. Ne zaboravite da je mržnja spoljni izraz drugih osećanja i spoznajte da se detetova osećanja mržnje tiču njega, čak i kad se njihov sadržaj odnosi na vas. Možete da učite o sebi iz onoga što dete kaže, ali njegov iskaz nije o vama. Ako počnete da se ponašate odbrambeno zbog onoga što vam kaže, polako preusmerite svoju pažnju nazad na dete. Umesto da ustrajete govoreći kako vas ono voli, potvrdite mu svoju ljubav slušajući shvatiti da mržnja ne menja ljubav koju oseća prema vama ga i uviđajući njegovo gledište. Dete će tada ili vašu ljubav prema njemu. U prisnoj povezanosti koju ćete imati sa svojim detetom, ono će možda na trenutak čak uspeti da razluči ko ono zaista jeste.
Odlomak iz knjige: VASPITAVAMO DECU, VASPITAVAMO SEBE
Naomi Aldort
Izdavač: Eduka
Knjiga Naomi Aldort, zasnovana na bogatom iskustvu predavača, savetnika, roditelja troje dece – polazi od praksom potvrđenog uverenja da odgajajući decu, odgajamo i sebe. Jedna od svakako životno najodgovornijih uloga jeste uloga roditelja, koja se, po mišljenju ove uspešne terapeutkinje, najbolje ostvaruje u sadejstvu ljubavi i poštovanja prema detetu, razumevanju njegovih raspoloženja, osećanja i razmišljanja i umeća komunikacije s njim. Tako se polazno poglavlje „Promena paradigme“ zasniva na uverenju da treba deliti život sa detetom čija dela ne proizlaze iz straha nego iz radosti i ljubavi. Na ljubavi, kao najvažnijem roditeljskom osećanju, i osnovnoj smernici u vaspitanju, zasnovana su i sva naredna poglavlja. Osećanje ljubavi je ključno polazište u svim postupcima, situacijama i smišljenim igrama koje ova autorka preporučuje kako bi se u detetu razvila i negovala zdrava, emocionalna, samostalna, samopouzdana ličnost. Da bi se to zaista i ostvarilo, autorka precizno opisuje, predstavlja i objašnjava životne situacije u kojima je neophodno: voleti drugog, ali i negovati ljubav prema sebi; osloboditi se straha od nedovoljno ljubavi, ali i straha od gubitka kontrole; zadržati doslednost i razumeti ponašanje deteta; razlikovati svoje potrebe i potrebe deteta; sprečiti „psihologiju žrtve“ i rešavati problem agresivnosti…
Izvor: Detinjarije.com
