Mislim da bi deca mnogo više zapamtila ako bi im nastavnici davali kao zadatke, da odgovore na neka trik-pitanja koja zahtevaju kreativniju upotrebu podataka za izvođenje nekih zaključaka i da malo detektivski čeprkaju po udžbenicima uspostvaljajući veze između delova gradiva. Recimo, da iz istorije treba da otkriju koja civilizacija je najduže trajala, na kom prostoru se promenilo najviše država ili koji vladar je dobio najviše bitaka a koji najviše izgubio itd.. Iz tehničkog bi umesto bubanja osobina materijala mogli da dobiju zadatak da dizajniraju svoju sobu i označe koja vrsta materijala gde treba da se upotrebi (furnir, iverica, lesonit…) I sve to mogu da urade svako kod svoje kuće, bez ludih žurki. Njih neka prave kad završe sa učenjem, umesto da se to dvoje spajaju.
Sve u svemu, čini mi se da se ovakvim radom posao od pola sada pretvara u posao od 3 sata, pravi se čitava gužva oko organizacije, stalno se ide od kuće do kuće, puno se surfuje, tobože u potrazi za informacijama… Priprema lekcije postaje obaveza cele porodice, a svi ti panoi na kraju završe u kontejneru jer u eri pretrpanosti informacijama nikom zaista ne trebaju, posebno ne deci.
Razumem da živimo u doba spektakla, i sve nešto mora da bude specijalno, zabavno, drugačije, pa čak i učenje. Samo što rezultati, na žalost, nikako nisu spektakularni.
