Prvi zadatak našeg ‘rođenDARivanja’ koji smo organizovali zajedno sa Kreativnim centrom, bio je da se napiše rasplet priče koji je „zapetljala“ autorka Olivera Nedeljković, a u pitanju je priča „Pod hrastovom klupom“.
Pročitajte rasplet koji je naš žiri ocenio kao najbolji – te će autorka Suzana Simić biti nagrađena knjigom Kreativnog centra:
Odlomak iz zbirke priča „USPAVANKA ZA MESEC“ autorke Olivere Nedeljković sa ilustracijama Manje Ćirić
Odlomak iz priče Pod hrastovom klupom
„Kada su se niz ulicu stuštili čovek u gumenim čizmama, tršavi dečak i pas sa ušima koje su sezale skoro do zemlje, u dvorištu nedovršene kuće nastao je neuobičajen mir. Niko nije udarao loptom o zid, niko nije zviždukao pesmu o alasima i dalekim snovima, čak niko nije ni kevtao. Iza dvokrilne drvene kapije koja je ostala širom otvorena za neobičnom družinom zavladala je takva tišina da se i sam Mesec poprilično začudio.
– Zar je ovo moguće?! Ovde obično vlada takva galama kakvom se ne mogu podičiti ni školska dvorišta… Čekaj, čekaj, čini mi se da otuda ipak dopire neki zvuk… – Primirivši se iznad drvene klupe koja je ko zna otkad stajala u dnu dvorišta, Mesec je sasvim jasno čuo kako neko glasno uzdiše…“
Rasplet:
„To je bila dečakova senka koja je sedela na betonskoj stazi, naslonjena na nedovršeni zid. U rukama je drzala loptu,z agledana u nju. Zašto je tužna i za čim uzdise – Mesec je upitao. Kada mu je rekla da je dečak u žurbi, posto je otac dosao po njega jer se u igri zadrzao, zaboravio na nju i loptu, nije mu bilo odmah jasno šta je tu toliko strašno, pa se mora uzdisati. Sutra će decak opet doći da se igra, a ona će mu sačuvati loptu.
Ali kada mu je senka objasnila da će je Sunce izbledeti i da će postati nevidljiva dečakovom oku, onda je Mesec stao mudrovati.
– Pa kreni ti lepo sada sama kući za njima i nikakav problem „.
Umesto uzdaha, senka ispusti blagi smeh (podsmeh).
– Da, i onda da nestanem u prvom mraku, iza prvog drveta, nekakvog ogromnog hrasta. Da se stopim sa njegovom senkom i tako ostanem zarobljena zauvek u tamnoj strani njegovoj. Da slušam decu koja pod njim sede na klupi, uživaju u njegovom hladu, a ni ne znaju da sam pola tog hlada i ja.“
Mesec je sada već mogao da predpostavi da će sledeće što će da čuje biti detinji plač, odnosno plač senke jednog dečaka. Ali Mesec je star i mudar i brzo se dvorištom prosirilo ushićenje i radost. Imao je rešenje.
Obasjavao je put do dečakove kuće, onako kako je senci bilo potrebno da se ne istopi od jake ulične svetlosti kada bi izlazila na čistinu obasjanu rasvetom ili ne nestane u potpunom mraku bacajući svoju srebrnu svetlost na nju, dovoljnu da je ne zgrabi nečija tuđa senka i zarobi zauvek…
Tako je Senka stigla do dečakove kuće, uvukla se kroz poluotvoren prozor, namignula ušatom drugaru kako slučajno ne bi iz sna probudio dečaka. Uvukla se u njegov krevet i sa njim, noseći Mesecevu srebrnu svetlost na sebi nastavila bezbrizno da spava… Do jutra …
A ujutro nije bilo problema. Moglo ih je sunce obasjati, mogli su ostati u mraku… ništa im ne bi smetalo… Kada se prijatelji nađu nema problema za njih. A, uostalom, Mesec bi im uvek rado pomogao i obasjao put, taman koliko treba… ne previše, ali da se nikada ne ostane u mraku!“
Autor: Suzana Simić
Izvor: Detinjarije.com
