Nastavnici u Finskoj – prijatelji i vodiči kroz učenje, a ne predavači i roboti

Obrazovanje nastavnika u Finskoj se vrši na 13 univerziteta. (Helsinki, Rovaniemi, Oulu, Kajaani, Joensuu, Turku, Tampere, Vaasa, Rauma, Savonlinna, Hämeenlinna, Viikki i Jyväskylä). Ovo obrazovanje nastavnika na univerzitetima je reformisano kao deo Bolonjskog procesa u periodu od 2003. do 2006. godine. Evo kako izgleda jedan razvojni put budućeg nastavnika…nakon završene, ili tokom srednje škole, obično, svi budući studenti provode godinu dana u učionici kod nekog nastavnika, kao pomoćici, upijajući znanja i veštine buduće profesije. U međuvremenu čitaju obimnu knjigu o obrazovanju, namenjenu budućim nastavnicima. Nakon toga apliciraju na izabrani univerzitet za školovanje nastavnika, rade dvosatni test sa pitanjima iz pročitanje knjige o obrazovanju. Studenti koji prođu test, selektuju se dalje…sledi intervju sa dva profesora gde razgovaraju o motivaciji za rad sa decom, ispituju studenta stavljajući mu razne izmišljene situacije u učionici, da bi videli kako bi on reagovao u datim situacijama…Nakon mesec dana, dobijaju pismo u kome ih obaveštavaju da li su primljeni ili ne. To je, skoro uvek ukupno 5 do 10 % svih prijavljenih studenata. Iako na ove univerzitete uvek konkurisu najbolji učenici, Finci prave stroge selekcije primajući samo one, za koje stručna lica procene da imaju talenat za rad sa decom, kao i određene psiho–fizičke sklonosti. U Srbiji se svake godine primi 2/3 od mnogobrojnih prijavljenih, polaže se test iz srpskog jezika i književnosti i test opšte kulture. Preveliki broj studenata koji završi studije, ne može da prati realno stanje stvari u zemlji, pa većina nikada ne dobije stalan posao. Neću ni da pričam kako pojedinci posle dobijaju posao…ili preko veze ili preko političke podobnosti ili putem kasha. Sve manje i manje njih, regularno, preko konkursa. Tada, kao po pravilu, sledi ono da, posao ne dobijaju najbolji i oni koji zaista znaju svoj posao, već oni koji se bolje snađu. Onda ta ista Srbija pravi reforme školstva tako što recimo uvede da se fizička geografija ne uči samo u petom, već i u šestom razredu, ili tako što iz matematike izbaci lekcije o relacijama sličnosti ili recimo lekcije o izračunavanju površina proizvoljnih četvorouglova, ne shvatajući da su upravo nastavnici i njihov kvaalitet, ključni akteri promena u obrazovnom procesu i da u njih treba ulagati, a ne baviti se izbacivanjem lekcija. Nije nikakva korist ni u reformama, ako su nastavnici nekopetentni, neinformisani, ako nisu uključeni u proces osmišljavanja novina koje treba da usvoje i primene u svom radu, ako nisu motivisani i ako nisu sistemski podržani da razvijaju veštine, stavove i znanja . Na žalost, većina nastavnika svoju ulogu u procesu obrazovanja svodi samo na zidove svoje učionice. Da se ja pitam, uvela bih timove vodećih stručnjaka u raznim oblastima, koji bi svake godine proveravali rad nastavnika, koje kompetencije im nedostaju da bi se nosili sa promenama, i koji vid podrške im je potreban da bi ih razvili.

„Iako na univerzitete na kojima se školuju nastavnici uvek konkurišu najbolji učenici, Finci prave stroge selekcije primajući samo one, za koje stručna lica procene da imaju talenat za rad sa decom, kao i određene psiho–fizičke sklonosti.“

Nastavnici u Finskoj stavljaju dobrobit i sreću svojih učenika pre školskog postignuća. U tu svrhu, u svakoj školi u ovoj zemlji postoje takozvani timovi za dobrobit učenika, koji čine razni stručnjaci…direktor škole, defektolog, psiholog, školski lekar, socijalni radnik… a koji se bavi pitanjima vezanim za ponašanje, zdravlje i napredak dece. Glavni cilj tima jeste da spreči probleme koji bi mogli ugroziti dobrobit učenika. Osnovnoškolski nastavnici stavljaju dobrobit i sreću svojih učenika pre školskog postignuća.

Zapitam se tako nekada, u koliko škola u Srbiji i okruženju đaci učestvuju u organizaciji rada škola? Da li znaju koja su njihova prava i obaveze? Da li smeju, bez straha od posledica javno reći šta misle? Da li znaju kome se mogu žaliti na rad nastavnika ili dati bilo kakve primedbe ? Ako i znaju, da li to čine, bez straha? Da li smeju sami organizovati neku akciju bez potpore nastavnika? Da li dolaze u školu bez stresa i straha od loših ocena?…pitanja je mnogo, a potvrdnih odgovora malo…što, bez sumnje govori da nešto tu ne valja. Na žalost, reforme obrazovanja u Srbiji, koje su se pojavile posle 2000. godine su samo zarad političkog približavanja Evropskoj uniji i procesima koje se u njoj dešavaju, a izgleda, najmanje zbog dece i dobrobiti za društvo.

Sve to što ne valja, mora se promeniti, zarad opšteg dobra. Zaista mislim da se u Srbiji više priča o tome kako nešto ne valja u obrazovanju, nego što se problemi rešavaju. Svaka nova vlast uvodi neke novine, preko noći, bez mnogo istraživanja i valjanih procena, bez pametnog delovanja i sa radikalnim zahvatima. Nikako da nauče da do uspeha treba ići stepenicama, a ne liftom. Korak po korak…

Nikako da oni „veliki“ shvate da OBRAZOVANJE predstavlja sigurnost za malu naciju, a ne rod malina.

Tarja Mitrovic je prosvetni radnik i autor bloga Moja Finska Moja Finska.

Izvor: Moja Finska

Pročitajte još i: Škole u Finskoj – mesto za rad i radost