Moj sin se sam penje na vrh penjalice u parkiću. Zatim prebaci nogu, jednu po jednu, i spusti se s druge strane.
Ne znam koliko se puta desilo da mi neka mama/baka priđe i kaže: „Vaš sin se popeo na vrh penjalice. Pazite da ne padne.”
Dešava se to i u drugim „opasnim” situacijama.
Ako mu dozvolim da se ljulja iz sve snage, da se vrti na vrtešci, penje na drvo…
„Pašće i slomiće ruku!”
„Povrediće se!”
„Pripašće mu muka od tolikog vrtenja.”
Ili, još bolje, kad neko od moje dece odluči da na nekoj spravi visi naglavačke duže od pet sekundi:
„Sliće mu se krv u glavu pa će mu biti muka!”
„To je suviše opasno!”
Ili kad vide moje dete da se ljulja stojeći:
„Nekome će skliznuti noga, pa će pasti…”
Ali, za sve te roditelje, mnogo veći problem zapravo se javi kad i njihova deca požele da rade istu tu „opasnu” stvar kao moje dete. To se dešava često i uvek pokušavam da balansiram i skrenem pažnju roditeljima na jednu važnu stvar.
Evo u čemu je problem i zašto vas deca ne slušaju.
Sposobnost deteta da se kreće i igra danas je sputana više nego ikad u istoriji čovečanstva. Pokušavamo da ih zaštitimo govoreći im: „Nema pentranja!”, „To je opasno”, „Silazi odatle”, „Zavrteće ti se u glavi”…
Milionima godina deca su se kretala, vrtela, pentrala, igrala slobodno. Naši roditelji, pa ni mi sami, nismo iskusili ni približno toliko zabrana svih tih „rizičnih” aktivnosti, kao naša deca danas. Dakle, svojoj deci uskraćujemo nešto što su praktično sve generacije pre njihove mogle i smele da rade, kako bi se pravilno razvijale.
I upravo taj drastičan pad u izlaganju dece nekim „opasnim” igrama, doveo je do problema u ponašanju. Time što konstantno nadziremo svaki korak svoje dece, sužavamo njihove mogućnosti za igru, branimo im svaku aktivnost jer se u našim mislima ona može završiti loše, mi im time činimo mnogo više štete nego koristi.
Umesto toga, skloni smo da detetu omogućimo pristup novim tehnologijama, ekranima, ne primećujući da odatle vreba mnogo veća opasnost.
Provodeći više vremena pred ekranom nego u slobodnoj igri na otvorenom, deca gube priliku da razviju proprioceptivne i vestibularne osećaje.
Šta je to i zašto je važno?
Da bi deca bila fizički u stanju da slušaju, da se fokusiraju i da sede mirno, ona moraju da razviju proprioceptivne i vestibularne osećaje. A ključno vreme da se oni kod dece razviju je u uzrastu do šest godina.
I sad, uz sve to vreme koje provedu pred ekranima, uz sve naše zahtev da sede mirno, da se ne penju, da ne skaču, nije ni čudo da deca nisu u stanju da slušaju.
Propriocepcija je ono što vam govori gde vam se koji deo tela nalazi ada uopšte ne morate da u njega pogledate. Ovo je osećaj koji vam pomaže da steknete i osećaj za gravitaciju. Propriocepcija je razlog što možete da prekrstite noge a da ih ne pogledate ili prinesete kokice ustima a da niste skrenuli pogled sa filma.
Bez adekvatno razvijene propriocepcije deca mogu, recimo, da se sapletu dok se penju uz stepenice (što često viđamo kod male dece, a trebalo bi da se pojavljuje sve ređe kako deca rastu).
Vestibularni osećaj nam obezbeđuje informacije o tome gde nam se telo nalazi u odnosu na okruženje. To je osećaj koji pomaže da održavamo ravnotežu i povezan je sa svim ostalim osećajima.
Kad vestibularni sistem nije adekvatno razvijen, to utiče i na razvoj drugih čula i osećaja koji će se boriti da funkcionišu pravilno. Bez snažnog vestibularnog sistema, deca će biti uznemirena, frustrirana, imaće češće agresivne ispade, prilaziti preblizu ljudima dok razgovaraju i boriće se sa koncentracijom i mogućnošću slušanja. Jer jednostavno ne mogu da se s tim izbore.
Kako im pomoći?
Da bi deca naučila da slušaju, da održe fokus i prate uputstva kako odrastaju, neophodno je da razviju proprioceptivni i vestibularni osećaj. A to će uraditi tako što će kroz detinjstvo dobiti priliku da iskuse što više fizičkih izazova.
Bez toga, deca ne mogu da održe pažnju u školi jer su „ometena” funkcionisanjem sopstvenih tela. Oblačenje, isprobavanje nove hrane, domaći zadaci postaju nepremostive prepreke.
Studija za studijom dokazala je da je deci danas očajnički potrebno povećanje fizičke aktivnosti. Džon Rejti, profesor psihijatrije na Harvardu kaže da ljudi treba fizičku aktivnost da posmatraju kao lek za ADHD. Čak i vrlo umerena fizička aktivnost ima tu moć da popravi raspoloženje i kognitivne funkcije i to tako što predstavlja okidač za lučenje dopamina i seratonina, radeći tako praktično isti posao koji rade neki lekovi za ADHD.
Anđela Henskom, pedijatar terapeut, preporučuje da se deca izvode napolje što je moguće više. Deca svih uzrasta trebalo bi da napolju provedu najmanje tri sata dnevno, u slobodnoj igri.
Bilo da su njene preporuke prema uzrastima realne ili ne, evo šta ona kaže da je optimalno kada je reč o slobodnoj igri na otvorenom, po uzrastima, svakog dana.
Deca mlađa od sedam godina → Pet do osam sati aktivne igre, najbolje napolju.
Školarci → Najmanje pet sati fizičke aktivnosti i igre napolju.
Adolescenti → Tri do četiri sata fizičke aktivnosti dnevno.
