Zbog čega onda nastavljamo sa ovim užasnim trendom uskraćivanja deci igre i društvenih aktivnosti, iz kojih toliko nauče, i podvrgavamo ih besmislenom i površnom “akademskom radu” iz koga tako malo dobijaju?
Zbog čega nas najviše nervira kad nam pamet sole naši najbliži?
Piše: Piter Grej, razvojni psiholog Gubljenje dečijih sloboda je ozbiljan društveni problem, odgovoran za dramatičan porast učestalosti depresije i samoubistava kod mladih. Ljudi svih doba vape za slobodom i pate kada im je ona oduzeta. Često zaboravljamo da se to odnosi i na decu, te da je i njima potrebna…
Kroz igru, deca razvijaju svoje psihičke, intelektualne, emocionalne, društvene i moralne sposobnosti, stvaraju i održavaju prijateljstva.
Moj sin se sam penje na vrh penjalice u parkiću. Zatim prebaci nogu, jednu po jednu, i spusti se s druge strane. Ne znam koliko se puta desilo da mi neka mama/baka priđe i kaže: „Vaš sin se popeo na vrh penjalice. Pazite da ne padne.” Dešava se to i…
Demokratske vrednosti deca ne mogu da steknu kroz aktivnosti kojima rukovode odrasli. Međutim, one se mogu steći kroz igru sa drugom decom.
Nije rešenje u tome da se deca samo igraju i nimalo ne uče. Suština je da pedagozi ne bi trebalo da se toliko fokusiraju samo na obrazovanje.
Pokušavajući decu da zaštiti od svih opasnosti, prepreka, povređenih osećanja i strahova, naša kultura oduzela im je mogućnost da postanu uspešne odrasle osobe.
Deca su biološki stvorena da obraćaju pažnju na drugu decu u svojim životima, da pokušavaju da se uklope u njihovo društvo, da rade ono što druga deca rade, da znaju ono što ona znaju.
Odgovor počinje da se pomalja čim napustimo Zapadni svet i pogledamo decu u drugim kulturama.
