Ne mogu napolje, moram na solfeđo: Mama mi je nametnula 1001 obavezu i nisam imala normalno detinjstvo, krivim je i dan-danas za to

Ipak moram da priznam da sam se tada malo više zabavljala, vozila sam bicikl i igrala se ponekad, i odlazila u goste kod tetke.

Najgore od svega je što ni u jednom trenutku moja mama nije bila zadovoljna. Gomile diploma, pohvalnica, medalja njoj su bili jedno super, jer jelte to se i očekuje nema šta da me pohvaljuje mnogo. I uvek je zahtevala još i još…

Druga deca su uglavnom gledala na mene kao osobu koja im je bila smetnja za sve. Zašto? Pa zato što su im roditelji tražili da budu kao ja, kad naprave problem ili dobiju loše ocene, govorili su da se ugledaju na mene jer sam ja uvek sa knjigom, u privatnim školama i nemam vremena za glupiranje. Zato mislim da me nisu ni voleli, a ni svesni nisu koliko sam ja njima zavidila.

Ja sam toliko želela da padnem i ogulim kolena nekad, a nikad mi se to nije dogodilo. Zamislite dete koje se nikada nije toliko udubilo u igru da bi palo i odralo kolena. Nikad nisam napravila problem, nisam šutnula loptu u tuđe cveće, nisam krala trešnje i nisam nekome slomila igračku a toliko sam sve to želela… I ako mi neko kaže da je to u redu, nije.

Ova tortura trajala je do osmog razreda. Mama nije popuštala, imala je nove zahteve, a ja sam bila umorna. Trebala mi je razonoda, druženje. I dalje mi bude žao kad se setim koliko sam samo druženja posle škole propustila, koliko sam rođendana propustila, na koliko školskih turnira u kojima sam trebala da podržim društvo iz škole nisam otišla… A onda sam u srednjoj školi odjednom odrasla i smogla hrabrosti da joj se suprostavim.

Danas vidim da su sve majke nekako postale moja mama. Decu ne viđam u dvorištu, svi su u nekim školicama i uče kako bi kasnije imali više znanja u životu. Hvale se na Instagramu kako im deca znaju engleski jezik sa pet godina, pevaju u horu i treniraju karate.

Ja slobodno mogu da kažem da mi sve te škole nisu pomogle. Flautu ne sviram godinama, glumu kao što vidite nisam upisala, novinar sam, folklor ne igram, osim na svadbama… Tako da mi, kada se sve to sakupi, jedino engleski znači. Ipak ne znači  ništa kada se uporedi sa tim koliko bi mi značilo da sad imam neku drugaricu iz detinjstva sa kojom bi se sećala nestašluka koje smo pravile i igri kojih smo se igrala.

Ja danas nemam ništa od toga što je moja mama bila srećna kada bi joj preko telefona i na ulici rekli „Ma svaka čast kako si ti usmerila svoje dete, kako je aktivno na svim poljima“, a niko tada nije razmišljao o tome da li ja sve to mogu da izdržim.

Ono što ovim tekstom želim da poručim zahtevnim roditeljima jeste da moraju da shvate da je pred decom ceo život, vremena će biti za sve. Ali kada prođu godine i kada prođe detinjstvo vaša deca nikada ponovo neće moći da budu bezbrižna i da ponovo budu deca.

(M.A.)

Izvor: Telegraf

Ambicioznost koja “guši” dete: Škola, fudbal, gitara, balet, a za vikend… plivanje!