Piše: Jovana Kešanski
Tog jutra dečak se igrao u bašti iza stare kuće. Čučao je bos među redovima paradajza i krastavca. U malu šerpu ubacivao je zemlju i iz plastične čaše dolivao vodu. Pravio je blato. Radio je to vrlo pažljivo, bilo je važno da smesa ne bude ni previše retka ni previše gusta. Mešao je zemlju do željene gustine i onda je muljao kroz male dlanove, praveći loptice. Rekao mi je da pravi farmu za životinje. Veliku farmu. Imaće obore, imaće kokošinjac, imaće i čardak za kukuruz i bunar za vodu. I traktor. Životinje još nema. Baba mu je obećala po jednu od svake naredne penzije, ako nešto ne krene po zlu. Pokazao mi je kako je zamislio njihovu zamenu.
Zrna kukuruza biće kokoške, pasuljem će zameniti patke i guske, mladi kromir će stajati u oboru umesto svinja. Po koji grumen zemlje i kamenčići biće mačke i pas, to još nije odlučio.
Sve to mi je ispričao i onda nastavio mirno da se igra, tražeći kraj nogu neku plastičnu čašu od koje će napraviti bunar da životinje ne bi ostale žedne.
Zrna kukuruza biće kokoške, pasuljem će zameniti patke i guske, mladi kromir će stajati u oboru umesto svinja. Po koji grumen zemlje i kamenčići biće mačke i pas, to još nije odlučio.
Tog podneva bili smo u ogromnoj prodavnici dečijih igračaka. Police su pune. Roditelji se tiskaju oko njih, tražeći najbolju igračku za uzrast svog deteta. I mi smo među njima. Na metar od nas plastični lonac priča i peva. Peva nekim lepim dopadljivim glasom. Taj lonac, od ranije mi poznat, košta oko 4 000 dinara. Veličine je prosečnog lonca u kom se može pripremiti ručak za dve osobe. Zamisao je da kroz određeni otvor dete ubaci određeni oblik. Kocku, loptu, trougao. Kada pogodi, lonac otpeva nešto. I tako dete uči kroz igru.
Stanem ispred njega. Poznajemo se sa jednog pregleda kad je uspeo da okupira Srninu pažnju. Htela sam da joj ga kupim. Zato što sam odnedavno postala roditelj, zato što mi je prvo dete, zato što sam kao i svaki drugi roditelj „bolećiva“ na ovakve stvari. Onda se setim dečaka iz bašte. I njegove farme. I životinja koje nema, na koje čeka, koje možda nikada i ne stignu. Setim se njegovog ushićenja dok je svojim dlanovima stvarao nešto. Setim se kako šeta zamišljen po bašti, tražeći odgovarajuće kamenčiće koji bi trebalo da laju ili mjauču. Setim se uprljanih stopala i blatnjavih ruku koje krune sa klipa zrna da budu kokoške. Setim se osmeha dok mi je pričao o svojim planovima. Bio je rešen da napravi najveću farmu ikada, bez obzira što mu mnogo toga nedostaje.
Zapravo ništa mu nije nedostajalo.
Sve što mu je trebalo u tom momentu jesu mašta i kreativnost. Sve ostalo našao je kraj svojih stopala i u velikoj bašti.
Sve što mu je trebalo u tom momentu jesu mašta i kreativnost. Sve ostalo našao je kraj svojih stopala i u velikoj bašti.
Pogledam lonac. Stvarno lepo peva. Kraj njega neka melodika koja dete treba da nauči brojeve. Slična cena. Ništa ispod nekoliko hiljada dinara. Ništa raspevano i pametno, a pristupačno za, na primer, roditelje dečaka iz bašte. Za njih postoji posebna polica, na samom dnu, sa nebrendiranim igračkama od jeftinije plastike, navodno sumnjivog kvaliteta.
