Onda se setim sebe. Pre dvadeset i pet godina. Sedim na podu sobe. Mama i tata se u trepezariji natežu sa majstorom oko grejača koji je riknuo i toga kako sad da ga zamene, a da ne bude mnogo, jer je inflacija i nema se, a treba se kupati. Čujem sve to, ali se igram. Od kutije bombonjere, koju je mama dobila kao poklon od srećne porodilje (mama je babica), napravila sam kasu. Napravila sam i novčanice, raznih apoena, da ne bude „nemam sitno“. Iza mene, na raspalom trosedu, poslagani artikli. Sve što sam imala u sobi, premestila sam sebi iza leđa i polepila cene. Ja sam bila i kupac i nezadovoljni kupac i zahtevni kupac i prodavačica i ljubazna i nadrndana. Sve sam bila. I inspekcija.
Nisam imala kao dete raspevani lonac. Nije ga imao niko od nas. Imali smo lutke, auta, voziće. Jedine dve vrednije igračke dobila sam od tetke koja je radila kao poslovođa u robnoj kući Borovo. Bila je to plastična kuhinja sa dve šerpice i priborom i mala šivaća mašina. Nisu pevale, nisu pričale. Ne znam da li bih volela da sam imala igračke koje današnja deca mogu da imaju. Možda bih se silno radovala nekom raspevanom loncu ili melodici. To sada ne mogu da znam. Mi smo se igrali sa onim što smo sami stvarali. Ko nije imao popularni monopol sam ga je pokušavao napraviti. Naše igračke bile su pesak, grana drveta, kreda, papir, selotejp, masne boje, stolica, kanbap. Pravili smo čuda od toga. Igrali smo se žmurke, kompanije, policajaca i lopova, fudbala, školice, lastiša.
Mi smo se igrali sa onim što smo sami stvarali. Naše igračke bile su pesak, grana drveta, kreda, papir, selotejp, masne boje, stolica, kanap.
Nismo jurili pokemone, jurili smo se među sobom.
Nismo imali tablete da nam roditelji njima zapuše usta niti mobilne telefone da nas nauče selfijima.
Mi smo se ogledali u barama posle toplog letnjeg pljuska. Hodali smo bosi. Ležali u travi. Penjali se na drvo. Na jabuku. Na plot. Jedini raspevani lonac koji smo imali je bio onaj koji mi raspevamo, kada granom udarimo u njega. Mi smo bili dečak iz bašte. Spokojan, srećan, zaigran, sa ukočenim osećajem za vreme. Bili smo zadovoljni.
Ne sećam se kako su nam roditelji „razvijali motoriku“ kada nije bilo raspevanih pametnih igračaka koje pričaju sa nama. Ali niko nije ostao duduk, jer toga bilo nije. Vreme jurca. Svuda svega na dohvat ruke. Proizvođači igračaka zarađuju na bolećivosti roditelja koji kupuju igračke namećući detetu često svoj izbor. Stanovi nam se pune jeftinom i skupom plastikom koju naša deca izgustiraju za jedno poslepodne. Odbace ih, grabeći rukicom za plastičnom flašom ili šnalom za kosu ili daljinskim.
Mi smo se ogledali u barama posle toplog letnjeg pljuska. Hodali smo bosi. Ležali u travi. Penjali se na drvo. Na jabuku. Na plot.
Te večeri, još se nije smrklo, prošla sam kraj bašte u kojoj je bio dečak. Poslednje zrake sunca hvatala su zrna kukuruza i pasulja. Iz obora je virio mladi krompir. Listovi ubodeni u zemlju pravili su hlad. Farma i nije farma ako nema drveća. Mogla sam da čujem kamen koji laje. I grumen zemlje kako glumi mačku. Bila je to prava farma. Zato što je on tako zamislio i poželeo i napravio.
On sada spava. Verovatno je nestrpljiv da svane, da odjuri u baštu i nastavi da se igra baš tamo gde je juče stao, kao da ništa ne fali. Jer, ništa falilo i nije.
Izvor: Lola magazin
