Ali, posle određenog perioda dete se otme, ta privlačnost nije, čini mi se, toliko magična (ima mnogo „magičnijih“ stvrari od mame, na primer ČOKOLADA!). Ali dete se navrzme, navikne da roditelj bude tu , neprestalno tu, u tom „obliku“- pun razumevanja, ljubavi, ali bez ikakvih sopstvenih želja, ciljeva koje postavlja svom detetu. Dete neće da sluša. Ima svoje potrebe, i tako dolazi do toga da majke polude, ali bukvalno, od ubeđivanja. Ali ako ne ubeđujem izgleda kao da sam digla ruke od sopstvenog deteta. Opet, nije ono krivo što je vezano pa sad više ne treba da bude. Toliko!!
„Ubeđivanje spada u najiscrpljujući posao. Lako je šefu, lako je pregovarati. Ovde nema pregovaranja. U najteža ubeđivanja spadaju objašnjavanja oko najobičnijih, elementarnih stvari. To ni jedan šef ne bi izdržao u trajanju jednog sastanka, `ajd da kažemo 2 sata!“
Ubeđivanje spada u najiscrpljujući posao. Lako je šefu, lako je pregovarati. Ovde nema pregovaranja. U najteža ubeđivanja spadaju objašnjavanja oko najobičnijih, elementarnih stvari. To ni jedan šef ne bi izdržao u trajanju jednog sastanka, `ajd da kažemo 2 sata!
Jutro. Tonski zapis. Deca idu u školu, znači prepodnevna smena. Pet glasova istovremeno.
Da li da obučem ove plave ili je bolje one moje krem čarape, ili da obučem one vunene, hladno je, pa reci mi…E, neću da se obučem…
Neću da doručkujem, rekli ste krofne, gde su krofne, obećali ste, neću da jedem…
Boli me glava , neću u školu, zašto toliko rano, stvarno me boli glava i muka mi je i …neću da idem…
Gde mi je „Svet oko nas“? E, pa ovde sam ostavio i baš me briga, neću ni da tražim…
Neću tu crvenu jaknu, hoću ovu, nije letnja, e pa, neću u školu….
Ovo sve je trajanje tri sekunde, pošto ide sinhrono.. A reči ubeđivanja se znaju napamet. Znači, zašto ponavljati? I? Šta uraditi? Staviti osmeh na lice i hrabro se suočiti sa voljenim bićima, radosno zakoračiti u novi zimski dan!!!
A šta bi šef uradio da mu se ovako ponašaju njegovi službenici?
Na sastancima se zna red. I, zna se šta ide prvo. Sekretarica prilazi nasmejana, došla je makar 15 minuta ranije da skuva kafu i pita, naravno.
Dobro jutro, da li ste za kaficu?
U dečijem svetu nema te „kafice“ ni u kom obliku. Možda u skrivenom, jer deca kao i životinjice odmah osete taj trenutak kad si se „odvojio“, i pogotovo ako je to nešto što voliš i opušta te, na primer najbolja drugarica i par reči s njom. Neeee!! Deca osete taj trenutak kao izdaju i uhvati ih paničan strah i dolazi do još jačeg prilepljivanja. Često mame ne mogu ni u toalet, a kamoli da se okupaju. Neko će sigurno prepoznati ove situacuje.
Priroda se pobrinula za žene koje treba da se porode. Organizam luči sedativ, prirodni sedativ da bi se opustili. Naš organizam verovatno, ma sigurno, luči neke odbrambene eliksire, inače, realno, ko to može da izdrži?
Svako dete je pojedinac, ličnost. Sve je individualno, nema globalnog rešenja, svako dete je svet za sebe i traži svoje, tako da majka mora da se posveti detetu lično. Samo njemu, i to da pronađe Njegov način.
Da li ima bar malo mesta u poslovnom svetu za individualnost i dal` se neko muči oko osobenosti? Teško. Teško bi to i išlo…
Kad razmislim, jeste naporno ali, koliko prisilno stečenih veština sam ja stekla? Iznenadim se do koje mere stvari u našoj kući postoje u mojoj glavi. Koliko se sećam detalja, što materijalnih, što duhovnih? Bolja sam od crvenokose Vinks, omiljene vile svih devojčica u ovom gradu!
Svaka mama ima skrivene moći i razvijene veštine da može da zaigra u Matriksu 5, ili već kojem broju; u tom složenom, umnoženom i zapetljanom svetu u svetovima. Ne moram da igram igrice..Pa i nemam vremena… Igram u nekoliko dimenzija istovremeno po ceo dan i noć! Bez radnog vremena !
Autorka je po profesiji dramaturg, a amaterski odgaja petoro dece
