Nekoliko šaljivih neformalnih paralela roditelji

Hajde da napravimo eksperiment! Šta mislite, da damo najboljim i najuspešnijim biznismenima, koji upravljaju ogromnim brojem ljudi, samo dva, da kažem slobodna, normalna deteta sa svojim normalnim dnevnim potrebama. Da li bi se snašli? Pa, ne verujem…

Imaju Amerikanci puno fantastičnih knjiga. Na primer, „Getting to yes”, što bi rekli, kako da odmah, čim kreneš da izlažeš, vidiš kako ti svi potvrđuju, zahvalno klimaju glavom i u očima im vidiš da se već praktično nadovezuju svojim konkretnim idejama podržavajući tvoj projekat.
Ali, to važi samo za poslovni svet. A njima je lako. Mada misle da im je najteže. Mnogo teže je biti RODITELJ. U poslovnom svetu postoje tačno određena pravila, u dečijem NE! U poslovnom svetu vrti se novac, a u dečijem?

“Ne želim da namećem detetu apsolutni autoritet, ne želim da ga vaspitavam batinama, neka se dete oseća „kao šef“, ali kako da ga naučim da voli, poštuje, sluša, poklanja, a u isto vreme da želi najbolje samo sebi.”

U poslovnom svetu se zna ko je šef, u dečijem se DETE oseća, ponaša i što je najgore zahteva da bude šef!

A šta ja, kao roditelj da uradim? Ne želim da namećem detetu apsolutni autoritet, ne želim da ga vaspitavam batinama, neka se dete oseća „kao šef“, ali kako da ga naučim da voli, poštuje, sluša, poklanja, a u isto vreme da želi najbolje samo sebi, jer mnogi psiholozi hvale tu dečiju sebičnost i misle da je neophodna za razvojni put.

Još nije ni napisana ta knjiga za roditelje “Getting to yes”. Verujem da bi bila razgrabljena. Ali, nemoguće je napisati knjigu koja će ti dati savete kako da tvoje dete na svaku tvoju kaže DA. Reč koja leči moje roditeljske živce. Istina postoje razni priručnici, ali svaki roditelj mora da odluči i hrabro krene da piše svoj priručnik, inače je gotov. To je to. Sam sa svojim detetetom je jedina mogućnost. Hrabro!!

Odrasli dele odgovornost po sektorima, i skoro sve se podrazumeva, a roditeljima pripada ta obavezna beskrajna upornost, strpljivost da svakim svojim gestom potvrđujju detetu da je Ljubav osnovni pokretač svih odnosa u porodici. Nema mesta za lakše kategorije koje pripadaju poslovnom svetu- vlast, i uvećevanje vlasti, moć, i jačanje sopstvene, kažnjavanje, tenzija, stres….

Šef može „da te drži u šaci“! Hajde, drži bilo koje dete „u šaci“?

Ne može i ne sme a moram da ga usmeravam i pripremam za život. Kako?

Najviše što mogu da uradim da odvratim dete od nekog cilja, (naravno u nekim situacijama, ne uobičajeno ) je da ga zalepim ispred TVa. Ali sada je omiljeni lik crtanog filma agresivan, neprilagođen, bezobrazan, beskrajno vešt tehničar, sam protiv svih, pa da vidiš kad dete dobije svoju dozu ujutru, u podne, popodne i pred spavanje, što mu omogućava njegov omiljeni dečiji program. Hoću da kažem- biće još gore, bolje ne prilepiti dete uz Tv. Nekako sam sebe „prilepiš“, jer od serija za decu, teško da su deca nešto bolja. Jedino je bolje šefovima, da ponovo napravim paralelu, koji biraju te programe i šalju nam ih direkt u dečije sobice.
Deca su mala, ne mogu da preuzmu odgovornost, zato roditelji moraju. Možda grešim?

Praktično ne postoji dečija problematika. Uvek su roditelji krivi! Možemo ponekad i da se tešimo, ustvari našalimo: Znači ne mi, pa šta mi tu možemo, nego naši roditelji, a onda to znači ne naši roditelji, nego su zabrljali njihovi roditelji …..a sve se utisne u „jadnu“ dečiju dušu…

Deca nisu ni tu kriva, jer deca imaju prirodnu potrebu da se za nekog „prilepe“, da im neko poklanja pažnju i da se nalazi pored njih…Majka i dete se smatraju uzajamno povezanim organima jednog istog organizma! Među njima postoji naročita veza, neka gotovo magnetska privlačnost. Majka zrači nevidljivim moćima na koje je dete naviklo i koje mu znače neophodnu pomoć u prvim i teškim danima prilagođavanja.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana