Želim.
Želim da ti bude lepo.
Da uživaš svakog dana, u svakom trenutku.
Da ti budemo asocijacija na sigurnost, ljubav, toplinu, zajednicu.
Da ti suze pretvaramo u osmehe.
Da ti bojimo sive dane.
Da pamtiš sve lepe i srećne trenutke.
Da te vodimo na letovanja i zimovanja.
Da te naučim da hodaš. Da trčiš.
Da nas u šetnjama držiš za ruke. A onda se zatrčimo malo pa te podignemo, onako kako sva deca vole.
Da ti kupujemo sladoled, i kokice na šetalištu od uličnih prodavaca. Veruj, nema ništa lepše od sladoleda na točenje. Sa tatom.
I od držanja za ruke sa mamom. Vremenom ćeš shvatiti šta te ruke sve mogu za tebe. Ali vremenom. Ja sam to shvatila tek kad sam dobila tebe.
Želim.
Da te tata uči da voziš bicikl, da plivaš i skačeš sa stene.
Da imaš dar za pisanje na mene. Da budeš svoja, maštovita, dosledna, istrajna. Budi slobodna, tvrdoglava. Moje je da se sa tim borim i (ne) izborim.
Kad ti se bude u životu plakalo – plači. Ali ću se ja potruditi da se mnogo više smeješ – barem za one stvari na koje budem mogla da utičem. Život nije baš uvek slatko od šumskih jagoda sa Šargana. (objasniću ti ovo kad budeš malo veća)
Želim.
Da ti budem najbolja mama koju si mogla da dobiješ.
Da budeš ponosna na svog tatu, i mene.
Da budemo prijateljice.
Da jednog dana, kao velika devojčica a onda devojka, i žena, sa mnom pričaš o svemu.
Da možeš da nam se poveriš uvek.
Tata će verovatno kao i svaki tata, momke sačekivati i dočekivati namrgođen.
Ne brini.
I deda je se mrštio.
Otkako ima tebe ne mršti se više. Još je blaži nego što je bio. Sve ono što meni nije bilo dopušteno – tebi će ,čini mi se, biti.
Jedva čeka da krene ispočetka, novu sezonu pričanja priče za laku noć.
Čardak ni na nebu ni na zemlji je najlepša bajka, ikad. Veruj mami na reč.
Želim.
Da imaš srećno i radosno detinjstvo. Kao što sam imala ja.
Da budeš zdrava, i srećna. Vesela i razdragana.
Da jednog dana budeš baš ono što poželiš u životu.
Da budeš okružena dobrim ljudima, da naučiš da prepoznaš one koji to nisu.
Da se ne ljutiš, barem ne jako na mene, dok ti budem zvocala da ne ideš bosa, da lepo osušiš kosu, da poneseš kišobran i obučeš potkošulju.
Veruj mi, sve je to baš dosadno, ali je jače od jedne mame.
Želim.
Želim.
Da upišeš jednog dana fakultet, da putuješ, da obiđeš sve gradove i mesta koja želiš.
Da uvek vidiš svetlo, u koji god tunel ušla u životu.
Da se ne plašiš kad god ti se učini da se trese gora od nekog problema.
Gomilu puta se gora tresla, a rodio se miš. A sve je rešivo.
Jer imaš gde da budeš, da se skloniš, ili da se vratiš.
Želim da jednog dana, kad na to bude došao red, a doći će jer se godine kotrljaju kao lubenice niz brdo, nađeš nekoga ko će da te voli i čuva kao što tvoj deda voli i čuva baku, a tvoj tata mene. Da te tretira onako kako zaslužuješ. Dobro, sad sam već otišla predaleko. Ali eto, da znaš.
Želim da znaš da si najlepša stvar koja nam se dogodila. I ne, to nije lepršava pričica za novine. To je istina.
Pomogla si mi da završim portret svog života.
Dodala si svemu boju.
Sve si ulepšala, uzdigla, promenila. Dala si svemu smisao i poentu.
A tata i ja…
Ustajemo ujutru i uveče ležemo sa istim ciljem, a to je da tebi bude dobro. Da tebi ništa ne fali.
I tako će biti dok nas ima.
Mila naša devojčice.
Autor: Sanja Mitić, vaspitačica i mama
Izvor: Zelena učionica
