Puno je toga rečeno na ovu temu ako gledate iz perspektive odrasle osobe. Ali, ako shvatimo da deca još nisu odrasla i da mnoge “navike” iz detinjstva neće ostati usađene kao redovne navike nekome kada odraste, već će iz tih navika učiti važne životne lekcije, onda je ova tema jako, jako važna.
Jer, kako kaže doktorka Markam, kada forsirate dete da deli svoje samo zato što je to drugo dete jako poželelo, znate li kako to zvuči u dečjem uhu? Odnosno, kakvu lekciju vaše dete tada uči?
– uči da ako neko jako plače i nešto jako želi – onda će to sigurno i dobiti.
– uči da će roditelj, njegov ili tuđi, biti taj koji će se umešati i odlučiti ko će da dobije igračku, a to naravno neće uvek biti po istom pravilu već će dobrano zavisiti od količine suza i roditeljskog strpljenja.
– uči ga da ne voli to dete (brata/sestru) koje mu stalno uzima igračke.
– uči ga da postane pohlepniji kada mu se ukaže prilika da zgrabi tuđu igračku jer pitanje je kada će je morati vratiti/dati.
– uči ga ne da deli, već da manipuliše – jer kada jednom zgrabi igračku, a zna da će je uskoro morati podeliti, dete će stvoriti svoj neki sopstveni princip delovanja kako bi odložio to deljenje.
– neće naučiti da deli, jer to u tom uzrastu dete ne želi (zavisno naravno od dece, jer zaista postoje i oni svetli primeri deteta koje je rođeno da bi delilo, to dosta zavisi od karaktera).
Kako onda pristupiti problemu?
