Koje mogućnosti u Srbiji ima 400.000 parova koji se bore sa neplodnošću, kako možete da pomognete ako neko koga volite prolazi kroz VTO i šta donosi novi Pravilnik o biomedicinski potpomognutoj oplodnji?
Infertilitet je kompleksno stanje, uzrok velike tuge za ljude koji se sa njim suočavaju, ali i velikih nerazumevanja. Većina ljudi o njemu ne razmišlja, čak ni kao o mogućnosti (jer „to“ se uvek dešava nekom drugom), sve dok ih život ne suoči sa neplodnošću, i to ne na nivou mogućnosti, već u vidu bolne realnosti koja vam razori sve o čemu ste sanjali, a da toga možda niste ni bili svesni.
Iako mnogi parovi bebu „naprave“ iz prve, u Evropi se 25 miliona ljudi bori sa neplodnošću. U Srbiji – njih 800.000.
Kad se nađete u toj situaciji, da vam izmiče nešto što ste uzimali zdravo za gotovo, odjednom shvatite kako ste naivni bili. Posle šest meseci ili godinu dana, od trenutka kad ste stvarno svim srcem poželeli bebu, počnete negde u dubini duše da se pitate. Još ne izgovarate naglas, čak ni pred osobom koju volite najviše na svetu. Ali svakog meseca… postane malo teže. I ne možete ni da procenite da li vas više zaboli kad vidite da je to još jedan mesec u kojem niste trudni, ili kad to treba da kažete onom kojeg volite.
Onda počnete da prebacujete sebi. Za svako oholo odmahivanje rukom, kad su vas pre koju godinu pitali „kad će beba“… Za svako „ima vremena“… Za svako šaljivo „kome treba beba, nek rodi sebi jednu“ koje ste izgovorili na dečjim rođendanima na koje su vas zvali, a vi nevoljno odlazili jer vam je bilo dosadno da sedite i slušate o pelenama i prvim zubićima.
I shvatite da je u stvari sve što želite – da pričate o pelenama i prvim zubićima, samo ne možete. Jer te dve crtice nikako da se ukažu na testu.
Kad uspete nekako da se trgnete i uprkos griži savesti koja vas izjeda počnete da tražite rešenje, čeka vas put koji može biti veoma zahtevan.
Tuga i osećaj krivice smenjivaće se sa strahom i besom. Sumnjaćete u sebe, u partnera, u sve što ste ikada dobro uradili u životu. Tražićete razlog. Razlog. A možda ga nikad nećete naći.
Najvažnije je da o tome kako se osećate pričate sa partnerom, jer je suočavanje sa neplodnošću jedno od najstresnijih iskustava sa kojima se možete suočiti kao par. Čeka vas neizvesnost, a malo je toga što ljude plaši koliko neizvesnost.
Ali niste sami. A nije ni sve izgubljeno. Stav struke je jasan, ukoliko posle šest meseci nezaštićenih odnosa ne dođe do trudnoće, trebalo bi da odete kod ginekologa, za svaki slučaj.
Jer za svaki šesti par, „samo se opustite“ ne znači ništa.
Kako izgleda jedna procedura vantelesne oplodnje
Proces vantelesne oplodnje u nekim slučajevima započinje prvom hormonskom injekcijom, u nekim – pripremom, koja može potrajati i nekoliko meseci, ne bi li se povećale šanse za uspeh. Žena se ponekad priprema za početak kontraceptivnim pilulama, regulacijom hormona različitim medikamentima, operativnim zahvatima, suplementima… Ponekad je potrebno pripremiti i muškarca, regulacijom spermograma.
Ali, sam proces vantelesne počinje prvim danom ciklusa žene.
U prvoj fazi, par razgovara sa lekarom, pregleda se medicinska dokumentacija i ukoliko se ustanovi da je VTO jedini način da se ostvari trudnoća, određuju se neophodne laboratorijske analize.
U drugoj fazi, radi se kontrolisana stimulacija jajnika, lekovima koji će pomoći da poraste više folikula, i da se tako dobije više jajnih ćelija.
U trećoj fazi, prati se razvoj jajnih ćelija ultrazvučnim pregledima i merenjem nivoa hormona u krvi. Na taj način određuje se optimalan trenutak za aspiraciju (skupljanje jajnih ćelija).
Četvrta faza podrazumeva primanje „stop injekcije“ koja omogućava završno dozrevanje jajnih ćelija, a posle 34 do 36 sati sledi i naredni korak.
Peta faza je skupljanje jajnih ćelija postupkom aspiracije, koji se obavlja u opštoj anesteziji, pod kontrolom ultrazvuka. Specijalnom iglom usisava se (aspirira) tečnost iz jajnika u kojoj se nalaze jajne ćelije.
U šestoj fazi uzima se uzorak sperme, spermatozoidi se obrađuju i spremaju za postupak.
U sedmoj fazi obavlja se fertilizacija, spajanje ženskih i muških polnih ćelija, u laboratorijskim uslovima.
Osma faza podrazumeva proveru da li je došlo do oplodnje, i da li se oplođena ćelija adekvatno deli, o čemu embriolog obaveštava par.
U devetoj fazi vrši se embriotransfer, kratkotrajan i bezbolan postupak, tokom kojeg se embrion ili embrioni ubacuju u matericu.
Deseta faza je beta HCG test, biohemijski test krvi, za dokazivanje rane trudnoće. Definitivna potvrda trudnoće vrši se ultrazvučnim pregledom.
Evropsku Nedelju (NE)plodnosti od 5. do 11. novembra obeležavaju sve evropske asocijacije koje se bore za poboljšanje uslova vantelesne oplodnje, pa tako i Udruženje Šansa za roditeljstvo kao jedino udruženje u Srbiji koje se zalaže da parovi u našoj zemlji imaju bolje uslove lečenja neplodnosti. I dok se na poboljšanju mogućnosti, tehničkih bar, nešto i radi, psihološka podrška izostaje:
„VTO je bolan proces, bolan psihološki, i ljudima je potrebna pomoć i podrška, a ne mogu da je dobiju. Ne postoji ni jedno psihološko savetovalište za ljude koji prolaze kroz proces vantelesne oplodnje kod nas, a da nije u pitanju pomoć koju će ljudi tražiti privatno i plaćati, naravno. U okviru GAK Narodni front postoji savetovalište, ali ne psihološko, već su tu lekari koji prosto treba da vam kažu da li ste vi kandidat za VTO ili ne. Mnogo ljudi postoji sa istim problemom, mi smo kao udruženje ponudili projekat psihološkog savetovališta, ali nismo naišli ni na kakav pozitivan odgovor“, kaže za MONDO Sandra Jovanović, predsednica Udruženja „Šansa za roditeljstvo“.
„Mi kao udruženje pružamo podršku, ali mi nismo psiholozi. Možemo da ponudimo samo podršku u smislu da ih saslušamo, i to jeste neka uteha, ali nije dovoljna. Ljudima koji prolaze kroz VTO je potrebna podrška i tokom procesa, ili recimo nakon neuspele vantelesne. Znate, hormoni koji se primaju ne bole fizički, ali negativna beta… Može da vas razori.“
O muškom sterilitetu se ćuti
I kod nas i u svetu se često, i sasvim pogrešno, na prvu loptu pretpostavlja da je problem u ženi. Statistika kaže da je problem „u ženi“ u 35 odsto slučajeva, ali je u isto toliko slučajeva problem „u muškarcu“. Oba partnera imaju problem u oko 20 odsto slučajeva, dok kod oko 10 odsto parova uzrok ostaje neobjašnjen.
„Muški sterilitet nosi određenu težinu, jer se muškarci teže suočavaju sa lošom dijagnozom, naročito ako je u pitanju azoospermija. Azoospremija je stanje u kojem testisi ne proizvode spermatozoide ili je moguća produkcija spermatozoida ali zbog prepreka u semevodima spermatozoidi ne dospevaju u ejakulat i pri mikroskopskom pregledu se ne nalaze“, kaže naša sagovornica.
„U poslednjih 30 godina je za 30 odsto povećan procenat muškog steriliteta. A opet, toliko često je spermogram poslednja analiza koja se radi. Tek kad žena već prođe sve što su lekari pristali da urade… sve analize… vrlo često muškarci će se tek tada odlučiti da urade spermogram.
Dodatni problem je što parove kod kojih je problem azoospermija RFZO ne prepoznaje, tako da su parovi sa muškim sterilitetom prepušteni sami sebi. Zašto? Zato što za pokušaje VTO o trošku Fonda postoji niz uslova koje par mora da ispuni, između ostalog da muškarac ima žive i morfološki ispravne spermatozoide i da žena ima dovoljnu ovarijalnu rezervu“, objašnjava ona.
Šta donosi novi Pravilnik o biomedicinski potpomognutoj oplodnji
Beba nije „projekat“, iako ponekad može da zvuči tako, kad čitate novine pa naiđete na neki tekst o poznatoj ličnosti koja se „ostvarila kao majka“ ili planira da se „ostvari kao majka“. Beba je ljubav. Samo što i ljubavi ponekad treba podrška sa strane.
Vantelesna oplodnja ne bi trebalo da bude tabu, nema tu nikakve misterije, i umesto da se o tome šapuće i da se deca rođena iz postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje posmatraju kao „drugačija“, evo šta bi trebalo da znate. Vrlo je jednostavno, u stvari. Vantelesna oplodnja nije „veštačka“ oplodnja. Nema tu ničega veštačkog. Ima samo ljubavi i želje da žena i muškarac koji se vole postanu mama i tata. Nažalost, ima i prepreka na putu toj želji, administrativnih i finansijskih…
Krajem avgusta ove godine, na snagu je stupio novi Pravilnik o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognute oplodnje.
Uslovi za uključivanje u lečenje neplodnosti su iscrpljene druge mogućnosti lečenja steriliteta, da žena ima manje od 42 godine u trenutku prolaska drugostepene komisije, da je očuvana funkcija jajnika i da je indeks telesne mase žene manji od 30. Za muškarce, uključivanje u postupak je moguće u svim oblicima subfertilnosti uz postojanje živih ili morfološki ispravnih spermatozoida u ejakulatu.
Pravo na tri pokušaja vantelesne oplodnje o trošku Fonda ima žena do navršene 42. godine života, a u jednom postupku se o trošku države obezbeđuje i zamrzavanje do šest embriona, sa rokom čuvanja od pet godina.
A onda dolazimo i do drugog pokušaja… Iako je objavljeno da država pokriva troškove i za drugo dete, za parove koji su već jedno dete dobili iz VTO o trošku RFZO, to je samo formalno tačno. Država plaća i pokušaje za drugo dete, ALI samo ukoliko je žena u postojećoj zajednici dobila jedno dete iz postupaka VTO a NIJE ISKORISTILA sva tri pokušaja. To u praksi znači da država parovima koji prođu komisiju omogućava ukupno tri pokušaja. Pa ako prvu bebu dobijete iz prvog pokušaja, „ostaju vam“ još dve šanse za drugu bebu. Ali, ako prvu bebu dobijete „iz trećeg“, država neće pokriti vaše pokušaje da toj bebi rodite brata ili sestru, a to, moramo da primetimo, nije isto što i „država plaća VTO i za drugo dete“. Nažalost.
Novi Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji nudi neke mogućnosti koje do sada pacijentima u Srbiji nisu bile na raspolaganju, i zbog kojih su mnogi parovi odlazili na vantelesnu u Prag ili Solun, na primer, izlažući se dodatnim troškovima i dodatnom stresu.
Novi Zakon definiše kakav tim lekara mora imati zdravstvena ustanova da bi se mogla smatrati centrom za biomedicinski potpomognutu oplodnju, a koji čine specijalista ginekologije sa užom specijalnošću fertilitet, embriolog, urolog i medicinsko-laboratorijski tehničar.
Takođe, definisano je i ko sve može da se podvrgne procesu biomedicinki potpomognute oplodnje: bračni odnosno vanbračni partneri, punoletna i poslovno sposobna sama žena, i žena ili muškarac koji su upotrebu svojih reproduktivnih ćelija odložili iz medicinskih razloga.
Muškarac, dakle, ne može samostalno ući u ovaj proces, jer sistem ne poznaje kategoriju surogat majčinstva, ali žena može.
Definisano je, takođe, da se zamrznute ćelije i embrioni o trošku države mogu čuvati pet godina, a taj rok može se, uz molbu i opravdane razloge produžiti na još pet godina.
A onda stižemo i do donacije reproduktivnih ćelija ili embriona. Za primenu Zakona neophodni su i pravilnici koji bi trebalo da budu doneseni do novembra ove godine, ali, evo šta to znači…
Donacija podrazumeva primanje doniranog reproduktivnog materijala koji se koristi u procesu vantelesne oplodnje, što znači da paru može biti potrebna donirana jajna ćelija, doniran spermatozoid ili doniran embrion.
Ukoliko žena nema svojih reproduktivnih ćelija, za oplodnju se koriste jajne ćelije donatorke, ukoliko muškarac nema svojih spermatozoida, koriste se donirani spermatozoidi, a ukoliko par nema ni jajnih ćelija ni spermatozoida, korise se donirani embrioni.
Novi Zakon dozvoljava poklanjanje, tojest darivanje reproduktivnih ćelija ili embriona paru koji nije u mogućnosti da ima svoje reproduktivne ćelije ili embrione, što u stvari znači da je dozvoljeno preko Banke reproduktivnih ćelija donirati reproduktivne ćelije i embrione.
Striktno je zabranjeno nuđenje semenih ćelija, jajnih ćelija i embriona radi sticanja bilo kakve koristi.
Reproduktivne ćelije jednog davaoca, kao i darovani embrion jednog para, mogu se upotrebljavati za biomedicinski potpomognutu oplodnju samo jednog para ili jedne žene koja je sama u postupku.
Ali, dok na snagu ne stupe i podzakonska akta, nećemo znati kako će se to sprovoditi u praksi. Ostaje nam samo da se nadamo da će se to desiti uskoro. Jer među 400.000 parova koji žele bebu a ne mogu da je dobiju, mnogo je onih kojima vreme koje je država odredila kao „poslednji rok“, a to je do 42. godine života žene, ističe.
Autor: Zora Ćirković
Izvor: Mondo.rs