Objasnite ćerkama neke osnovne stvari o rađanju

Piše: dr Željka Buturović, psiholog

Mnogo mladih žena ne zna neke najosnovnije stvari o svojim biološkim kapacitetima za rađanje. Ovo se uopšte ne odnosi prevashodno na neobrazovane žene – naprotiv, obrazovane žene su jednako, ako ne i više, sklone nekim zabludama. Jedan američki reproduktivni endoktrinolog je tako objasnio:

Kao reproduktivni endoktrinolog sreo sam bezbroj lekarki kojima je bila potrebna pomoć da ostanu u drugom stanju i koje su bile šokirane da su najbolji dani njihove biološke plodnosti odavno iza njih, i da je broj i kvalitet njihovih jajnih ćelija odavno opao. Korišćenje donorskih ćelija mnogo mlađih žena je, u toj tački, za mnoge jedino rešenje.

Lekarki!

Kod nas je situacija verovatno malo bolja jer se o škakljivim temama generalno, pa i ovim konkretno, priča manje uvijeno nego u SAD. Kada je 2002. godine Američko društvo za reproduktivnu medicinu pokušalo da sprovede edukativnu kampanju o ovim pitanjima naišlo je na veliki odijum javnosti, pa je kampanja otkazana. To kod nas, još uvek, nije redovna pojava. Ipak, za svaki slučaj, svojim ćerkama skrenite pažnju na dva elementa.

Prvo, da ženska plodnost opada jako naglo. Uglavnom svi negde razumemo i znamo da ženska plodnost ima neki svoj rok trajanja i da, što je žena starija, to će teže ostati u drugom stanju i roditi zdravo dete. Međutim, ono što nije toliko poznato i jasno – a veoma je važno – je da do pada plodnosti žene dolazi naglo. Otprilike ovako:

Rađeno je dosta arheoloških/antropoloških istraživanja populacija iz vremena pre postojanja moderne kontracepcije. U ovim istraživanjima se ispostavilo da su prosečne godine majke u trenutku rođenja poslednjeg deteta između 39 i 42 godine. Ovo je znači u proseku neki biološki limit, i dešava se otprilike 10 godina pre menopauze. To znači da je za prosečnu ženu, poslednji voz da postane majka prirodnim putem, negde u tim godinama.

Aha – prirodnim putem! Ali sada je medicina toliko napredovala da je ovaj period daleko duži! Uostalom, zar ne čitamo svakog dana o ženama koje su postale majke sa 50 ili 60 godina? Možda je to malo preterano, ali ako medicina može da to postigne kod žene od 60 godina, onda svakako nije nikakav problem da se to uradi i na ženi od, na primer, 44 godine? Stiče se utisak da ovih dana ionako svi koriste VTO.

To je ona druga jako opasna zabuna na koju treba da skrenete pažnju ćerkama, sestričinama, prijateljicama, i svim ženama koje planiraju decu u budućnosti. Tu sad opet imamo jedan grafik koji veoma podseća na onaj prethodni grafik:

Verovatnoća da žena između 43 i 44 godine rodi živo dete u jednom VTO ciklusu je 4%. Već i za žene između 38 i 40 godina, znači nikakve starice već samo malo starije od onih famoznih 35 godina, verovatnoća je samo 19%.

Naravno, može se ići i kroz više ciklusa, ali i ako pretpostavimo da su ishodi ciklusa nezavisni (što nisu), čisto matematički gledano, ženi od 38 do 40 godina potrebna su 4 pokušaja da bi imala verovatnoću 56% da bar jednom bude uspešna. Dakle daleko od sigurnog, posle čak 4 pokušaja.

O čemu se ovde radi? Radi se o tome da je vantelesna oplodnja medicinska procedura koja jako puno može da pomogne parovima sa specifičnim problemima (jajovodi, muška neplodnost) ali jako malo može da uradi na terenu reproduktivnog starenja i smanjenja broja jajnih ćelija. Tu se pomoć sastoji u ekstremnoj hormonskoj stimulaciji jajnika sa ciljem regrutacije što većeg broja ćelija u jednom ciklusu – umesto one jedne, koja normalno sazreva – sa ciljem da se napravi što veći broj embriona i među njima pronađe neki bez očiglednih hromozomskih grešaka. Ako malo razmislite o ovom mehanizmu, shvatate da to nije bog zna kako efikasno rešenje za problem starenja, kao što uostalom rezultati i potvrđuju. Ako su jajne ćelije, kao rezultat starenja, defektne i ima ih malo, nikakvo zalivanje litrima hormona to ne može da reši i ciklus lako može da nema nijedan upotrebljiv embrion. Dakle, prilično slaba pomoć i to bez uzimanja u obzir rizika hormonskih stimulacija i operacija, vremena, strepnje, razočarenja i panike, da ne pominjemo materijalne troškove.

Šta je onda sa onim ženama koje u poznim godinama postaju majke? Pa, kao što je pomenuo reproduktivni endoktrinolog sa početka teksta, one su koristile jajne ćelije mnogo mlađih žena. Dakle, njihova deca ne nose njihov genetski materijal. Nije smak sveta, možda, ali definitivno nije ni nešto što mnogo nas priželjkuje ili planira za sebe.

Ja sam inače imala ludu sreću da sam u ovoj dimenziji, kao i moja mama i njena mama pre toga, daleko iznad proseka. Iako sam završila i dva fakulteta i doktorirala i objavljivala naučne radove i svašta znala i pisala, ovo o čemu sada pišem mi je postalo jasno tek kada sam već zašla u neke godine i to znanje nije više moglo da mi pomogne, da mi je bilo potrebno. Zbog toga sam svojim ćerkama već sad počela da skrećem pažnju da se nikako ne oslanjaju na porodičnu istoriju niti podrazumevaju da će imati slične rezultate kao ja. Isto preporučujem i svojim čitaocima.

Izvor: Specijalno vaspitanje