Dolaze ti oni posle neka 4 meseca. Ovaj put se pojavio i otac. Ja odmah, s vrata, imam utisak da su doveli neko drugo dete.
Piše: Nebojša Jovanović, psiholog i psihoterapeut
Pre desetak godina dogodilo se nešto što me je ozbiljno zamislilo na temu odnosa genetike i vaspitanja. Pozove me jedna žena iz Crne Gore jer je čula da radim neurofidbek dijagnostiku i trening dece sa ADHD-om (deficit pažnje i hiperaktivnost) i zakažemo testiranje za njenog sina. Došla je sa mužem koji je bio direktor neke velike firme, ali on ih je samo dovezao i otišao odmah nekim poslom. Kod đetića od nekih 6 godina se s vrata videlo da je hiperaktivan. Oči mu igraju kao na ulju, protrčao je odmah pored mene da vidi šta ima po ordinaciji ni ne pogledavši me… Obavimo mi snimanje, i ja konstatujem da đetić ima deficit pažnje prilično izražen. Dam majci neka uputstva oko ishrane, promena u načinu vaspitanja i dogovorimo se da se vidimo za nekoliko meseci kad budu mogli da ostanu duže u Beogradu da krenemo sa neurofidbek treningom.
Dolaze ti oni posle neka 4 meseca. Ovaj put se pojavio i otac. Ja odmah, s vrata, imam utisak da su doveli neko drugo dete. Ovaj mališan me prvo pogledao u oči, pa se pozdravio i učtivo me pitao da li opet možemo da “igramo one igrice što se igraju mozgom”. Kad sam napravio prvi EEG snimak neurofidbekom mislio sam da mi se pokvario uređaj. Ovo nije onaj isti mozak. Dete nema deficit pažnje. Kako je to moguće, pitao sam se kad sam se uverio da sve radi kako treba. Drugi mozak! Da mi nisu doveli brata blizanca, da me provere, pomislio sam. Ali to mi je zvučalo budalasto.
“Šta ste mu radili, pa se ovoliko promenio? Da nisu kod vas u Crnoj Gori uveli tansplataciju mozgova?” Upitao sam roditelje.
Otac se smeje, a majka ispriča šta se desilo:
“Kad sam ja rekla mom mužu posle pregleda kod vas da našem djetetu fali pažnja, on je to malo pogrešno shvatio misleći da mu ne posvećujemo dovoljno pažnje. Pa reko: “E vala, da *ebe oca, toliko smo pucali kad se rodio, i sad njemu da fali pažnja. Od sjutra ćemo drugačije!”
“I šta ste drugačije radili od sjutra?”, upitah.
“Pa, otac ga uvatio pa ne pušta. Vodio ga sa sobom na posa, upoznao sa svima i predstavio ga kao naslednika. “Ovaj će vam jednog dana rukovodit” reka im je. Vodio ga na poslovne sastanke, u proizvodnju, svuda… Posle su se konsultovali šta je pametno raditi u firmi… za zamenika direktora ga proglasio… ma samo je u wc i u krevet iša bez njega. I eto, samo to se promenilo…”
“Ih,”, razmišljao sam, “kad bi se mogli na recept pripisivati očevi sinovima bar osam sati dnevno umesto concerte, ritalina i sličnih pilula za lilule…”
Završih sa njima čudeći se čudom, sa željom da što pre stignem kući i vidim šta mi rade deca, da im ne fali pažnja možda.
Izvor: Nebojša Jovanović
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Teorija afektivnog vezivanja je pogrešna. Evo šta nauka stvarno kaže
Ljudi sa nesigurnim, dezorganizovazovanim ili odbacujućim stilovima vezivanja ne mogu biti smireni, kaže 60 godina stara teorija afektivnog vezivanja. Međutim, brojne studije u međuvremenu pokazale su da su dokazi za...
Zoran Milivojević: Da li će roditelj biti uzor detetu ne odlučuje on, već dete
Kada kažemo da je neko nekome uzor, onda pretpostavljamo da osoba želi...
Porodični psiholog: Da li dete treba da ima obaveze?
Katarina Murašova, porodični psiholog i (dečji) pisac Da li su se u naše vreme izmenile tradicionalne predstave o obavezama dece u porodici? Ako je dete od jutra do mraka zauzeto...
DETE I EKRANI – načela i preporuke za zdravu upotrebu bez štetnih posledica
Priredila: Vesna Smiljanić Rangelov Francuska akademija nauka je tokom 2010. bila...
Nema komentara.