Ima nečeg čarobnog u okupljanju ljudi oko vatre na kojoj se sprema hrana. Uopšte, čarolija je prisutna i kada se više ljudi skupi radi nekog zajedničkog posla. Verovatno su zato nekada mobe i prela bile omiljeni trenuci za druženje, upoznavanje, razgovore i uopšte razonodu. Od moba i prela ostala su nam samo okupljanja oko roštilja i kotlića. Zajedničkih radova je sve manje, sve na njivama i livadama sada mogu da rade mašine, ručni radovi su se sveli sa štrikanja i heklanja na lajkovanje i tvitovanje, za šta isto ne treba društvo. Jednom rečju, čovek postaje sve usamljanije stvorenjce, a da toga uopšte nije svestan. Zavarava se brojem onih imaginarnih prijatelja sa ekrana i pušta da život prolazi pored njega neopaženo.
Još iz detinjstva pamtim ta jesenja okupljanja oko smederevca koji bi moji roditelji izneli na natkrivenu verandu, obraslu u ljubičanstveno modri ladolež. Tog istog dana, nastupio bi uveče sabor komšiluka. Svi bi sa lakom tremom dolazili da pitaju kada bi mogli da donesu svoje šljive, paprike, presolce za turšiju i kornišone, i svi bi naravno isticali da donose svoja drva i da će pomoći u ribanju plotni kad se završi paprikokolj. Nije bilo nervoze, ni svađa. Lako bi se dogovorili oko svega. I svi bi sve radili. Možda je još od tada ostala ta moja ljubav prema jeseni i spremanju zimnice. Ja koja kuvanje ne volim uopšte (iako kao keva kuvam svaki dan) eto taj veliki, i naporan posao zaista obožavam.
Pošto je čitav komšiluk bio radno sposoban, i zaposlen, posle podne i do duboko u noć počinjale bi naše akcije. Mi deca bismo u svakom kraju dvorišta pokupili svako drvce, grančicu ili gajbicu od voća, ponosni što možemo da doprinesemo našem zimničarskom prelu. Sve što je moglo da izgori u vatri bilo je dragoceno. Ni drva nikada nisu bila jeftina. Prali smo šljive, vadili koštice, pekli i ljuštili paprike, kuvali kafe, trčali u dragstor ako nekome nedostaje soli, sirćeta ili šećera i uživali u tom zajedničkom radu i pričama koje, da nas nije okupila vatra i zajednički posao, verovatno nikada ne bismo čuli od odraslih. Dok bi pucketala vatrica i hor zrikavaca nas zabavljao, pamtili smo životne mudrosti i njihove dogodovštine i sanjivi, ali ne dajući da nas oteraju u krevet, brojali zvezde i udisali mirise jesenjih đakonija. Bili smo deca i svet je bio divno mesto koje je obećavalo sreću.
Danas, moj komšiluk nije isti kao pre mnogo godina.Svako ima ili svoj smederavac ili svoje kupljene tegle zimnice. U svakom slučaju, zajedničkog spremanja zimnice nema. Čak i rakija kada se peče, (jer živimo u selu, nadomak Beograda) niko ne ostaje dugo pored kazana, niko ne donosi kukuruz i kestenje da peče u žaru. Neće da se nadime, zaboga, tek su oprali kosu! Ili ustaju rano, moraju da budu odmorni za posao, ili im počinje serija… Sve izgovor do izgovora.
