Danas, moja porodica kada planira neko paljenje vatre pod mesečinom, mi obavezno dogovaramo da nas bude više. Ako niko drugi, makar sestra i ja napravimo strategiju kampovanja pored paprike i za ta dva dana zaboravimo na peglanje, pravila, kućne obaveze i ostale ženske poslove. Dovezemo tako mora paprike, (ili u skladu sa finansijama –jezerca), pustimo decu da okuse život bez zabrana, bez pranja ruku i stalnog nadzora i dva dana kao čergari sedimo tako, ložimo vatricu, mirišemo septembar, ljuštimo paprike i pričamo do besvesti. Deca, koja bi mogla tih dana da rade skoro sve što hoće, budu dobra kao bubice. Hoće da pomognu, okreću papriku i kao omađijani gledaju sav taj vašar koji napravimo. Počnemo mi taj posao po danu, ali redovno dočekujemo ponoć uz šporet. Toliko se opuste da nas čak i pitaju da li mogu da spavaju napolju. Sestra i ja se pogledamo, i znamo da bi, s obzirom na količinu prašine i gareži na njima to bila odlična ideja, ali ne popuštamo. Spavaće u krevetima, popreko kao sardinice jer mesta nema. Ali njima je to doživljaj godine. Naši muževi, poput pećinskih ljudi, na smenu lože i donose drva, svi smo nadimljeni i već i umorni, ali sladak je to umor, jer znamo da će nas naše tegle cele zime, kad nigde ne bude zelenog listića na drvetu, a nekmoli voćke ili povrća, grejati i hraniti. I još važnije, podsećati nas na te nomadske trenutke na travi, pod vedrim nebom kada smo pobegli od kolotečine života, i zaboravili na kancelarije i neonska svetla pod kojim radimo. Moj zet kaže kroz šalu svom pašenogu: ”Sreća pa smo služili vojsku! Znamo kako je na straži!“
Moj sestrić je u jednoj takvoj večeri, kada je bio mnogo manji, video po prvi put svica i oduševio se. Pitao je šta je to, i dobio stručno objašnjenje od svoje sestre sa sela: -To su ti one bubice što im u mraku svetli guza! I na svoj detinji način, odmah sve shvatio, on dete gradskog solitera koji je prvi put video svica i odmah ga zavoleo, iako nije voleo bube.
Čarobni su ti dani ajvara u našem dvorištu. I iako je to jedan dugotrajan i naporan posao, društvo ga učini podnošljivijim i bržim. Deca to vole do te mere da jednom, kada sam pitala svoju mlađu ćerku da li se raduje svom rođendanu, ona je rekla da, raduje se, ali bi ipak volela da još jednom pravimo ajvar. (Rođena je krajem oktobra) Danima smo se smejali njenoj izjavi.
Pomislim tako, dok sedim sa svojim najbližima oko vatre, kako li je svim onim ženama koje u stanu, na električnom šporetu rade ovaj veliki i zahtevan posao (a znam dosta takvih žena) i kažem svojima kako su za mene one superheroji!!! Jer jesu.
Veliki je to podvig za današnje zaposlene žene. Ali, postoji nekoliko uglova iz kojih može da se sagleda situacija, kao i uvek uostalom. Mi se, recimo, uvek pravimo kao da idemo na dugo iščekivani izlet, na kampovanje i brojanje zvezda. Podetinjimo i zaboravimo sve što se da zaboraviti. I kada je posao završen, taj ajvar nam dođe kao suvenir sa jedne dvodnevne ekskurzije sa koje se vraćamo umorni ali srećni, i bogatiji za jedno iskustvo i jedno druženje.
