Da li je jedna jedina škola u Srbiji zamandalila vrata i oštro protestovala kada je školska uprava vratila u školu đaka koga je nastavničko veće pre toga isključilo, jer je mrtav pijan u jutarnjoj smeni psovao profesoru majku? Pa, naravno da nije.
Podvijali smo repove i poslušno trpeli SVE i UVEK, uz svetle primere drugačijih među nama, koji su toliko retki da su na nivou statističke greške.
A sad bismo malo da kukamo na to kakva su ova današnja deca.
Deca, pa i mladi ljudi pred kraj srednje škole, nemaju dovoljno godina da bi potpuno sama snosila odgovornost za to kakva su. Odgovornost je mnogo više na njihovim porodicama, ambijentu koji im je društvo stvorilo za odrastanje, na sistemu obrazovanja koji nije u stanju da prepozna, prati i prihvati promene koje nam se odvijaju ispred nosa.
Da objasnim na primeru književnosti.
Kukamo što današnja deca ne vole da čitaju, pri čemu naročito ne čitaju lektiru, a ne razmišljamo o tome koliko tinejdžera zanima ljubavni trougao u Ani Karenjinoj; koliko ga zanima da čita Šekspira koji je pisao na arhaičnom engleskom jeziku, a preveden arhaičnim srpskim jezikom. Ne pada nam na pamet da shvatimo da decu ne možemo da nateramo da čitaju. Dovijaju se na sve moguće načine i uspevaju da nam doskoče: odgledaju ekranizaciju nekog klasičnog dela, pronađu književne analize na internetu, omiljena tetka im napiše sastav za pismeni zadatak. A mi i dalje kukamo. I spremni smo da kukamo narednih trideset godina, radije nego da vidimo kako se problem može rešiti. U međuvremenu ćemo izvesti trideset generacija nečitača, jer im je čitanje pod prinudom preselo.
I šta ćemo sad?
Da se žalimo na decu i peremo ruke od lične i kolektivne odgovornosti, na primer. Eto rešenja!
I stvarno, kakva su ova današnja deca, pa to je strašno! Ko li ih je napravio, vaspitavao, učio i svojim nečinjenjem uronio u društvo kič-politike, kič-medija, kič-biznisa i kič-vrednosti?
Stvarno, batalite više tu priču.
Jedino bi fer bilo da im se izvinimo što im nismo stvorili pravedniji i vredniji svet od ovoga u kome živimo – oni, a da to nisu zaslužili, i mi, a da smo za to potpuno odgovorni.
Pokazujmo primerima, a ne kuknjavom.
Pokažimo im da se mi borimo za bolje društvo, a ne da pristajemo na ovu kaljugu po kojoj se svi zajedno valjamo.
Pokažimo im, da bi sutra oni bar malo doveli u red ono što smo mi upropastili, a jesmo!
Rekla bih da bolju decu treba da zaslužimo, a ovoj na koju kukamo da otplatimo dug. Dugujemo im srećnije, smislenije i ispunjenije odrastanje.
Izvor: Klotfrket
Obozavam vase tekstove, ali ovaj je besmislen. Deca su onakva kavi su im roditelji. A svi clanovi EKV-a su bili ontravenski narkomani i dobar deo njih je umrlo od posledica virusa HIV-a…ne razumem poredjenje.