Drugi februar se u svetu obeležava kao Dan bezbednosti na internetu. U naše vreme internet može da bude opasan koliko i stvaran svet oko nas: i u virtuelnom svetu postoje prestupi i cveta zločin, previše je materijala agresivnog i socijalno opasnog karaktera. Međutim, prema istraživanjima 40% roditelja ne vodi brigu o tome kako njihova deca koriste kompjuter. Dr Komarovski odgovora na pitanja kako da roditelji pronađu pravi pristup svojoj deci u pogledu korišćenja interneta.
Od kog uzrasta se, po vašem mišljenju, detetu može dozvoliti da koristi internet?
U korišćenju interneta dete faktički prolazi kroz tri faze.
U prvoj fazi, roditelji uključuju gedžete specijalno za dete, da bi gledalo crtane filmove. To se u većini slučajeva događa oko navršene prve godine, mada neke mame eksperimentišu već sa četiri meseca.
U drugoj fazi dete koristi internet uz pomoć odraslih, gleda šta oni rade, procenjuje, otkriva šta treba pritisnuti, traži da mu uključe taj i taj program, zatim pokušava da to isto uradi samo.
I najzad, treća faza počinje onda kada dete ostaje nasamo s internetom. Pitanje „od kog uzrasta se detetu može dozvoliti da koristi internet“ shvatam da se tiče ove treće faze. Odgovor glasi – može od bilo kog uzrasta, ali ako je ispunjen uslov da su roditelji u stanju da kontrolišu detetovo putovanje mrežom, postojano pregledaju istoriju sadržaja koje je dete posećivalo, blokiraju nepoželjne sajtove i objašnjavaju detetu šta je dobro a šta je loše.
Koliko sati dnevno dete može provoditi ispred ekrana?
Uobičajena preporuka većine medicinskih radnika, pedagoga i psihologa glasi – dva sata gledanja u ekran dnevno. Sve što je više od toga predstavlja rizik za intelekt, za zdravlje, za adekvatno ponašanje i doživljaj sveta. Stepen rizika danas je potpuno nepoznat: i mi i naša deca učesnici smo grandioznog eksperimenta u razmerama čitavog čovečanstva.
Da li s detetom treba razmatrati neka pravila ponašanja na internetu?
„Nema pravila – nema interneta“ – to mora da bude zakon. Nikada se nikome ne daju lični podaci; uvek se roditeljima pokazuju nejasni, strašni, veoma zanimljivi sadržaji i stranice na kojima se nešto obećava; nikada se bez odobrenja roditelja virtuelno poznanstvo ne pretvara u stvarno. Nevolja je u tome što bi pravila, iz svog straha i na sopstveni rizik, trebalo da ustanove roditelji, koji u većini slučajeva nisu zainteresovani ni za kakva pravila i spremni su da opštenje sa detetom i njegovo obučavanje prepuste smartfonu i tabletu.
Vredi li ograničavati detetu pristup internetu i ima li smisla pratiti šta ono radi, kakve sajtove posećuje?
Ograničenja moraju postojati i, kao što smo već razumeli, moraju se ticati dva glavna momenta: kao prvo, sadržaja i kao drugo, vremena provedenog na internetu. Nevolja je u tome što na svakom ćošku ima kurseva kuvanja, a kurseva za roditelje o bezbednosti dece na internetu uopšte nema, iako je to realan državni problem. Aktuelnost tog problema umogome je povezana s time što deca dosta vremena provode sama sa gedžetima, umeju da brišu istoriju posećenih stranica i svaki pokušaj roditelja da im pogledaju u telefon uzimaju kao neprihvatljivo grub napad na ličnu slobodu.
Time bih želeo da još jednom podvučem oštrinu problema. Problema kojim se naša država u principu ne bavi. Ali roditelji mogu mnogo da učine i sve što je za to potrebno jeste da budu svome detetu primer adekvatnosti i veći autoritet od mobilnog uređaja. Ako je lepše i zanimljivije s telefonom nego s tatom – niko vam ne može pomoći.
Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: http://womo.ua/zdorovyiy-internet-dlya-rebenka-sovetyi-doktora-komarovskogo/
