Rođenjem Britanac, Dejvid Brirli (David Brierley) u Norveškoj živi 40 godina. Ceo jedan radni vek. Poučavao je sve uzaste, od male dece do odraslih. Jedan je od osnivača samostalnog univerziteta u Oslu koji više od 30 godina obrazuje valdorfske učitelje i koji potpomaže država. Drži predavanja o obrazovanju na univerzitetima u Švedskoj, Finskoj, SAD-u, Indiji, Španiji, Češkoj, Mađarskoj, Velikoj Britaniji… U Hrvatskoj poučava valdorfske učitelje, u Sloveniji ga je Ministarstvo obrazovanja angažovalo da – radi s učiteljima u javnim školama.
Inicijativa i kreativnost
Kako danas obrazovati decu kad nemamo pojma za što ih obrazujemo?
– Tačno je da ne znamo za što ih obrazujemo, šta će ta deca raditi. Više ih ne možemo obrazovati za određeni tip zanimanja, zanimanja koja su bazična u društvu. Poslovi su otišli iz Evrope, nezaposlenost je masovna… Jedini način da osiguramo budućnost za naše mlade je stavljanje naglaska na inicijativu i kreativnost. Naše su generacije živele na akumulisanom znanju koje smo baštinili od predaka. Ako ste mogli dobro memorisati to znanje, mogli ste biti uspešni. To više nije slučaj. Sada morate znati kako na novi način upotrebiti to znanje, biti dosetljivi, entuzijastični, pokazati inicijativu, znati podupreti nove ideje i staviti ih u praksu. Dakle, kreativnost nije samo mogućnost pronalaženja novih ideja, već mogućost njihove konačne operacionalizacije.
No, pitanje je šta mislite pod ‘imaginacijom’ i kako to uspešno razvijati. Zato ne trebamo školu koja samo kultiviše logičko i analitičko razmišljanje, nego školu koja ohrabruje razmišljanje na različite načine.
U Sloveniji ste angažiovni da radite na promenama u javnim školama. O čemu je reč?
– Zamoljen sam da vodim projekt inovacije u edukaciji. To je zapravo gigantski zadatak. Pitanje je gde početi i šta je svrha. U većini zemalja u Evropi svrha toga je da sprovedete reformu. Političarima je važno da se vidi da menjaju naš obrazovni sisitem u kontekstu kritika koje dobija obrazovanje po celoj Europi. No, da budem iskren, te reforme uglavnom kratko žive. Uglavnom ih zamene neke nove reforme, jer dođe nova vlast. Problem je i što nastavnici ne prihvataju reforme, jer to je konzervativna profesija. Poučavanje u učionici je život za sebe. I ako se u to upletu birokratija i neke novosti, većina oseća da to ugrožava stečeni odnos učenik – nastavnik. UNESCO i OESS istaknuli su da je u edukaciji nastavnika ogroman jaz između teorije i prakse. Bitno je šta poučavate, ali gotovo je još bitnije kako to poučavate. Većina nastavnika kad završi školovanje zna sadržaj koji treba poučavati, ali ne znaju kako.
Šta nameravate uraditi u Sloveniji?
– Imam dosta veliku slobodu da izaberem i sugerisao sam da ću svakog meseca imati predavanja za nastavnike na kojima ću govoriti o metodologiji, o tome kako bi trebalo da kultivišemo i njegujemo ljudske sposobnosti. To će biti deo projekta koji počinje na jesen. Ljudi su oduvek mislili da će njihova deca i unuci imati bolje obrazovanje nego što ga je imala njihova generacija, da će imati i bolji život. Sada smo stigli do tačke kad to više nisu sigurni.
U Hrvatskoj upravo rade na nacionalnoj strategiji obrazovanja. Što biste sugesirali onima koji crtaju te konture?
– U mnogim zemljama idu za tim da odaberu neke predmete, obično nauke koje podstiču logičko i matematičko razmišljanje, verujući da će u budućnosti tehnologija i prirodne nauke biti dominantne te da je za uspeh potrebno imati dobra znanja na tim područjima, a manje na drugim. Takva politika vodi do toga da učenici koji nisu zainteresovani za te predmete sve češće izostaju s nastave, odustaju od školovanja, neke to vodi i na stranputice, ulicu i nasilje… jer ta deca osjećaju da njihovi kapaciteti nisu dovoljno iskorišćeni. Dakle, prva stvar koju bih sugerisao jeste da obrazujete celo ljudsko biće. Ne samo glavu, ne samo intelektualni deo, već i emocije i volju učenika. Da bi čovek imao dobar život i bio kreativan, treba da zna da kultiviše i volju i emocije. Ako će učenik napraviti nešto u budućnosti, to je i pitanje njegove volje. Motivacija je veliki problem i u vašim školama. U mnogim zemljama je motivacija spoljašnja, bazirana je na pretnji od testa. To nije delotvorno. Između ostalog i zato imamo sve više učenika koji odustaju od škole. U nekim zemljama to su frapantne brojke. Dakle, veliko pitanje za današnju školu je kako razviti unutrašnju motivaciju, a ona je usko povezana s mogućnošću da se čovek izrazi. Zato bih sugerisao da ne previdite važnost umetnosti i umetničkih predmeta. Uspeh u obrazovanju sad testiraju međunarodnim PISA testovima… Da je u mom detinjstvu postojao PISA test, ja verovatno danas ne bih bio ovde i razgovarao s vama. Bio sam sanjar i tokom celog školovanja moje formalne ocene su govorile ‘probudi se, probudi se’, voleo sam da se igram i napolju i unutra. Što je zapravo dobro, jer danas imam određeni stepen imaginacije. Škola to nije podsticala, bila je jako intelektualna. Nije bilo mogućnosti da se izrazim, trebalo je samo reprodukovati informacije…
