Autoritet „ljubavi“ – Ovo je najčešća i najštetnija vrsta lažnog autoriteta. Takvi roditelji se najčešće rukovode idejom da detetu treba osigurati bezbrižno i radosno detinjstvo i zato preteruju u ugađanju, maženju i uskraćivanju obaveza i zadataka. Posledica takvog ponašanja je stvaranje malog egocentrika koji vrlo brzo nauči da nameće svoju samovolju i diktira životne sadržaje.
Ne mogu se deca knjiški vaspitavati
Pošto im pružaju puno „ljubavi“ oni očekuju da im se uzvrati. Zato, ako ih dete u nečemu ne posluša, odmah pitaju: „Znači ne voliš me?“ Roditelji tada prate izraz dečijih očiju i traže nežnost i ljubav. Često u dečijem prisustvu govore poznanicima: „On mnogo voli tatu i mamu.“ Dete vrlo brzo nauči da manipuliše ovom „potrebom“ roditelja. Ona primećuju da ih mogu po volji varati, samo to treba činiti sa nežnim izrazom. Mogu ih čak i zaplašiti, samo se treba naduriti i pokazati da „ljubav“ počinje da prolazi. Takođe, dete vrlo rano počinje da shvata da se ljudima može udvarati.
Zbog svega ovoga ovo je vrlo opasna vrsta lažnog autoriteta. Ovako odrastaju neiskreni i lažljivi egoisti, i vrlo često sami roditelji bivaju prve njihove žrtve.
U jednom obdaništu imala sam prilike da se susretnem sa ovakvim načinom ponašanja roditelja: naime, svaki put kada su dolazili po dete oni su ga pitali: „Da li voliš mamu?“, ili: „Da li voliš tatu?“, u zavisnosti ko je došao. Dete je nekad odgovaralo da ih voli, posle čega su oni izgledali zadovoljno, a kada bi im reklo da ih ne voli oni su se rastužili. Oni bi toga trenutka učinili sve da bi im dete reklo da ih voli – iz džepa bi vadili slatkiše, igrali bi se s njim samo da bi povratili „ljubav“. Jednom prilikom dete je bilo nevaljalo i zbog toga dobilo malu pridiku od strane vaspitača. Ono se tada naljutilo pa je besno počelo da viče: „Ne volim te, ne volim te…“, smatrajući da će vaspitač učiniti sve samo da ponovo pridobije njegovu „ljubav“. Međutim, kada je vaspitač blago upitao: „Pa šta ako me ne voliš?“ – dete je prestalo da viče i širom otvorenih zenica začuđeno gledalo vaspitača, jer je naučilo da na taj način manipuliše i kažnjava druge.
Ovakav pogrešan odnos sa roditeljima deca će kasnije, kad odrastu, pokuštavati da uspostave i sa drugim ljudima.
Autoritet „dobrote“ – U ovom slučaju dečija poslušnost takođe se organizuje kroz dečiju „ljubav“, ali se ona ne izaziva poljupcima i milovanjem, već popustljivošću i neprincipijelnošću roditelja. Tata ili mama sve dozvoljavaju, nijedna žrtva im nije prevelika, nisu „trvdice“, oni su „izvrsni roditelji“.
U suštini, oni se boje svakog sukoba, više vole „porodični mir“ i spremni su bilo šta da žrtvuju samo da „sve bude u redu“. U ovakvoj porodici deca uskoro počinju da komanduju svojim roditeljima, a roditeljsko neprotivljenje daje najširi zamah dečijim hirovima i prohtevima. Ponekad roditelji pokušavaju da pruže izvestan otpor, ali obično kad već bude kasno, kad se u porodici već formirala pogrešna praksa.
Sećam se jedne posete mladom bračnom paru koji je imao trogodišnjeg sina. Dečak se naizgled mirno igrao, a onda se odjednom naljutio i počeo da razbacuje sve oko sebe. Obarao je sve što mu se našlo pod rukom, a onda kada je u sumanutom besu sve razbacao po podu uspeo je čak da obori i sto. Kada se, zatim, osvrnuo oko sebe uvideo je da više nema ništa da sruši i počeo je histerično da plače. U tom trenutku otac je „zaštitnički“ zagrlio svog malog, „dobrog“ sina i molio ga da ne plače.
Ovakva deca se uče da ne poštuju nikakav autoritet i da sve u životu rade po svome. Tako postaju sebični i nesrećni ljudi.
