On je postao neobzirno stvorenje, jer jednostavno nije imao model ponašanja koji je podrazumevao funkcionisanje porodice.
Mi se nikada nismo grlili, osim kada smo se pozdravljali pred putovanja, a voleli smo se.
Najveću žrtvu ponela je majka, koja je doslovce trebalo da veže vetar. Otac nije imao naviku da se javlja, nekada po ceo dan ne bismo znali gde je.
Daleko od toga da nisam osećala njegovu ljubav, pogledom da, postupcima teže, a rečima nikad.
Nije imao osećaj naših školskih uspeha, jer je i sam imao diplomu improvizovane srednje škole u domu. Daleko od toga da nije bio srećan zbog svega što smo sestra i ja ostvarile u ranom periodu života, ali naše detinjstvo je prolazilo u drugačijoj noti od one koju su imali moji vršnjaci.
Nikoga sa očeve strane skoro nisam poznavala, veoma malo rođaka, imali smo kumove i prijatelje. Njemu su bila strana i ta rodbinska okupljanja, to ga je davilo i gušilo.
Osobi koja je rasla bez igde ikoga, odjednom je nametnuta neka forma. Neki okvir koji nije stvarao porodičnu celinu, nego kavez, u kom smo se svi gušili.
Danas, ja sam dete razvedenih roditelja. On živi sam i kako kaže, ponovo je tamo gde je i kao mali ostavljen – u samoći.
Jednostavno, nije išlo, ni njemu, ni nama.
Ne krivim ga, pokušavam da ga razumem. Socijalizacija je proces koji nas gradi onakvima kakvi postanemo kada odrastemo, uz malu asistenciju vaspitanja.
Njegov sociološki aspekt uglavnom je bila gola egzistencija.
Ljuta sam na svoju babu koja je jedno nedužno stvorenje ostavila surovim dešavanjima beogradskog asfalta. Boli me svaki njegov nedostatak obzirnosti i pažljivosti, koji je doprineo razdoru naše porodice.
Ulagali smo svi napore da ga prilagodimo i nadomestimo sve ono što mu je godinama falilo, trudio se i on, ali protiv sebe se ne može.
Nije se mogao hladan vosak oblikovati.
On je jedna, kao što već pomenuh, veličina, koja je ni iz čega stvorila sve ono što ja imam danas. Jedan primer, koji neću nikada moći da preslikam na sebe, a želela bih.
Pomagao je strancima, neznancima, ljudima koje prvi put vidi, ne očekujući ništa za uzvrat. Kada bih ga pitala „Što si to uradio, ni ne znaš ga, šta ako je prevarant?“, samo je odgovarao „Znam ja, sine, šta je nemati. A ako laže, njemu na dušu…“.
Bilo je teško i njemu i nama, ali sam oduvek znala, ma šta god da se desi – on će biti junak mog detinjstva i mog života.
Neko koje ni iz čega stvorio naše sve. Deca bi se možda naljutila na ovakvog oca i rekla da on nije pravi roditelj, jer nije mogao da se menja i prilagodi zadatim okolnostima.
Ja mom ocu ne zameram, jer znam da je on tu za mene u pola dana i pola noći, na kom god delu planete bio, ali ne može u duetu.
On je jednostavno solo igrač, sa srcem u koji može da spakuje ceo svet.
Zato bih vam nešto jako važno rekla na kraju – ljubav nije promeniti, ljubav je prihvatiti.
Piše: Snežana Čenad
Izvor: Telegraf
