Magla je do prozora. Izgleda kao da smo sami na svetu. Ne uključujemo svetlo. Jedina svetlost je sveća. Pijemo kafu i plašimo se da progovorimo. Samo na slavsko jutro tišinu možeš pipnuti. Nema vremena koje prolazi, nema ljudi, imena, puteva. Nema ničega. Samo nas dvoje ćutimo zajedno.
Uskoro će iz sobe, bosa i čupava, izaći unuka. Čuće se trupkanje, proviriće iza zida i potrčati u krilo. Ostaćemo da sedimo zagrljene. Još malo, samo još malo, jer joj miriše kosa i ne mogu da zamislim ni jedno drugo mesto bolje od ovog.
Juče smo mlele žito i zrnca su padala svuda. Smejale smo se, čistile, pa se nervirale. Onda je ona zaronila ruke u smesu, mešala i mesila, lizala prstiće. Zatim je žito bilo na tanjiru. Prekrivale smo ga prah šećerom i duvale jedna drugoj u lice. Zatim smo jele papak, bile musave i masne. Uveče smo mesile slavski kolač, pravile figurice, po jednu za svakog od nas. Ređala ih je i virila u rernu. Kolač je rastao i rumeneo. Bilo je toplo i umorno.
Sada smo ponosne domaćice. Obilazimo frižidere, podižemo salvete. Hvalimo same sebe.
Idemo po odelo, pripasujem joj belu uštirkanu keceljicu, kao što sam je na isti način pripasivala i njenoj majci, pa se smejala dok istura čipkani džep prema gostima, raduje se paricama ili se razočara kada neko ne razume poruku. Sada se vreme spojilo. Ne želim da se vratim u prošlost. Dobro mi je ovo. Ne postoje godine, nebitan je put, već ovaj trenutak. Sada imam dve ljubavi više. Dogodine će četiri ruke biti u vangli sa žitom.
Stajem u kraj sobe i gledam sve još jednom. Uskoro će zazveckati tanjiri. Počeće gužva. Brišem rukavom suzu zbog onih koji neće doći, ostaje trag, pa ga zavrćem da se ne vidi, ali košulju neću menjati. Nosiću ih iza manžetne. Opet će biti sa mnom.
Kačim kosu i stajem pred ogledalo da se vratim sebi. Danas je slava. Doći će svi moji ljudi. Ovo nije samo ručak, već trajanje, neprekidno postojanje u vremenu i sećanju. Sve je dobro. Miriše bosiljak i tamjan. Unuka me hvata za ruku i kaže: lepa si. Neko zvoni. Pogađamo ko je. Smejemo se i otvaramo vrata. Predstava počinje, radnja traje i nikada se neće završiti.
Izvor: Biljana Vasić
