…četiri časa, dva raspusta…koliko rade, velika im je plata…da nešto vrede, ne bi radili u školi…samo su im pare bitne, dnevnice za ekskurzije…ako im ne valja, nek napuste, ima ko hoće… ne interesuje njih nastava, već privatni časovi…raščistite, gospodo, prvo svoje dvorište…ima mesta na birou…ko neće da radi, knjižicu, pa napolje…udžbenike danas piše ko hoće, bitan je samo dil… ne, niste u pravu, nije istina, moje dete kaže, a proverili smo i kod ostalih iz odeljenja…neću da se nerviram, završiće neki privatni, posle master na državnom, ma, za šta da se muči…kome ovo još treba…jadna deca…
Sve ove rečenice su preuzete iz komentara čitalaca. Birala sam one srednje, bez psovki, uvreda, bez političke ostrašćenosti. Sve su na račun nastavnika. Oni su vidljivi. Zanemaruje se okolo i iza.
A baš to okolo i iza ruši našu školu decenijama. Ono proizvodi bes, ono ne pravi razliku između dobrog nastavnika i nastavnika koji ne zna zašto je tu, ono je stavilo obrazovanje na sedmu rupu.
Nastavnici znaju šta su okolo i iza. Napominju, viču, bune se. Oni znaju šta treba uraditi, ali ih niko ne čuje. Njihove reči su nadglasane gromoglasnom potrebom da se ne menja ništa i ta potreba od njih pravi izdajnike i neprijatelje.
Okolo i iza, pobrojani bez namere da čine konačan niz:
– svesno ubijanje znanja i obrazovanja, prikazivanje istog kao snobovske potrebe za ponižavanjem onih koji ga nemaju;
– favorizovanje iskustva naših „đedova“ naspram kategorije naučnog, savremenog, egzaktnog;
– usvajanje sledeće rečenice kao sredstva za bildovanje integriteta: šta ti misliš da si ti…аko si učio, učio si za sebe;
– nazivanje škole debilanom, vazdizanje viceva o onima koji školu nemaju, ali imaju sve drugo;
– usvajanje ruralno-burazerskog lingvističkog diskursa u obraćanju kao oblika neposrednosti i srdačne note u komunikaciji;
– turbofolk rime uz prigodne sadržaje silikonskog must have stajlinga sa ekrana u neprekidnom dnevnim trajanju;
– verovanje da se posle nekoliko pročitanih članaka o 3/7/9 efikasnih metoda „koje čine čuda“ doseže esencija pedagoškog pristupa;
– poplava internet zajednica i viber grupa za zauzimanje stava po svim pitanjima, od rešenja zadatka do analize školskog procesa, i lokalno, i globalno;
– isticanje dečijih prava bez svesti o obavezama;
– stav: ako se ja mučim, neće on/ona…platiću kome treba, znam čoveka;
– okretanje glave od problema nasilja, svest da nasilje nije samoniklo u učionici, već uliveno u nju iz svake moguće slavine ovog društva;
– alarmantni podaci o stanju mentalnog zdravlja kod mladih koji stižu posle Ribnikara, ali, umesto većeg broja psihologa, država plati prava na prenose engleske lige;
– plagirani programi iz drugih zemalja praćeni nizom seminara radi implementacije, a zatim ostavljeni da se razvijaju kako god, uglavnom samo na papiru, a bili su najavljeni kao epohalni;
– nedostatak komunikacije između nastavnika i nadležnih; nastavnici stavljeni na nivo beslovesnih izvršilaca uz gromoglasno lupanje rukom o sto da se zna ko je gazda;
– partijsko kadriranje poslušnih, i rukovodilaca, i izvršilaca;
– trčeći fakulteti koji uz titulu stvaraju i spremnost da se poveruje kako je svaka škola boza;
– odbijanje da se izvrši racionalizacija broja učenika u odeljenju, uz uzdisaje za starim boljim vremenima kad nas je bilo po 40, pa šta nam fali;
– namerno žmurenje nad činjenicom da nekada jednu normu deli više nastavnika, a sve zbog potrebe da se direktor ničijem zahtevu ne zameri;
– upadljivo ćutanje države nad nezadovoljstvom zbog cene udžbenika, a onda polivanje tog požara predizbornim setovima besplatnih knjiga;
– vaskrsavanje poljuljanog rodoljublja kroz obećanja da će država napisati jedino ispravne nacionalne udžbenike, održive, i težinski, i ideološki…
Ovde nije kraj. Ovde su pobrojani samo neki refleksi dugih procesa ubijanja našeg obrazovanja. Rešenje postoji, ali ono ne zavisi samo od škole, jer škola ne postoji kao organizam za sebe, ona je osnova i slika jednog društva. Trenutno, u situaciji u kojoj se nalazimo, možemo osmisliti sjajnu reformu, izuzetnu pedagošku praksu, ali…bez revitalizacije čitavog društva…bez povratka na činjenicu da je obrazovanje privilegija, a ne obaveza…bez svesti da su obrazovani ljudi kristalna rešetka koja drži celu zajednicu…nema napretka.
Zato, kada sledeći put napišete komentar i iskalite svoj bes na nastavnicima, razmislite da li gađate u srce problema. Jer taj problem je toliko veliki da smo svi postali deo njega. Usisao nas je u sebe, podelio, pa se gložimo i delimo umesto da ga sagledamo i rešimo. Ne zbog nas. Za nas je možda kasno. Zbog dece. Oni su žrtve pogrešnih shvatanja, iščašenih vrednosti i opšte distopije koju živimo.
Izvor: Biljana Vasić
