Davljenik se hvata za slamku, pa tako i roditelji u siromašnim zemljama žele da unovče svoju decu.
Tom horor filmu dala bih naziv : „Dete želi, mi ga pratimo“.
Znate li vic kada Muja ukrade 100 kg drva iz komšijinog dvorišta i „svali“ na dete ?
Na pitanje kako dete može da prenese 100kg , odgovara : „A šta zna dete šta je 100 kg, pa može“…
Deci su, do 14. godine skinute sa leđa skoro sve odgovornosti. Ne zato što su slatki, već je nauka dokazala da je njihova mogućnost procene ograničena.
Znači, mi moramo da se mešamo kada neko maltretira decu. A mi samo ispišemo svoje dete i ogovaramo. Ili ga ostavimo „da ojača“.
I tako deca, koja ipak ostanu u sportu, tonu.. a mi visimo na žici i navijamo da zarade bar stipendiju sutra… i dajemo im suplemente, vodimo sa terapije na terapiju. Učimo ih kako se igra preko bola i da će bol razočarati publiku. A oni deca, nemaju ni platu.
A bogati ? Oni decu vode na svaki sport 1 – 2 godine, uz sugestije da ni slučajno dete ne treba da se zaljubi u sport, već da se osposobi da ga ceo život upražnjava U SLOBODNO vreme, dok se školuje, a kasnije razvija svoj ili porodični biznis.
Kupiće im karte za VIP ložu, da tamo sede lepo obučeni i zbrinuti ako padne kiša i bude blato. Platiće da neko od igrača dođe na žurku, ako požele. Igrač će doći. Moraće.
Jednom sam pitala za uslove raskida stipendijskog ugovora (dete 16 god.) i danima mi je odzvanjalo u glavi pitanje : „Prodali dete, pa hoće da ga kupe? Uzmeš, ako ti više ne treba baciš, kupiš novo. Snežo, to je roba, razumeš?“
Ne razumem. Samo hoću da ponovim 100 puta – mlad čovek mora svestrano da se razvija danas. Programiranje, jezici, sport, druženje, putovanja.
Nije lako biti rob, a mi plaćamo da nam decu stavljaju u tu poziciju.
Pazi šta želiš, može da ti se ostvari. Ne kaže se džabe: KUPIO igrača.
Sve druge struke angažuješ, a njih kupiš. I to je stvarno tako.
Umesto da su junaci, kako bi ih ja tretirala….
Izvor: Snežana Golić
