Neke mame sve stižu. Sve znaju. Na sve misle. Nema greške koju nisu predvidele, ni izazova kojem se nisu pripremile da stanu na crtu. One su majke koje daju sve – i još malo preko toga. Njihova deca su voljena, negovana, vođena… ali često i duboko preplavljena.
Kada je dete po prirodi hipersenzitivno, a roditelj perfekcionista, dolazi do nesklada koji se ne vidi odmah. Jer ništa nije „pogrešno“, ništa se spolja ne vidi. A ipak, nešto nedostaje.
Majčin perfekcionizam često nije strogoća – već strah
Takva majka ne traži savršenstvo zato što ne voli – već zato što se plaši. Perfekcionizam je često maska ranjivosti. Strah da nešto ne pođe po zlu. Da dete ne propusti priliku. Da bol ne zakasni da se spreči. U njenoj glavi, kontrola znači sigurnost, a uspeh – zaštita. Ali dete to ne zna. Dete oseća da mora da se trudi. Da ne pogreši. Da ne bude „previše“.
Dete hipersenzitivac ne traži savršenstvo – već nežnost
Ova deca osećaju dublje. Njima nije dovoljno reći „dobro je“ – ona osećaju ako nije. Upijaju sve: ton, pogled, brzinu disanja, vibraciju glasa. U okruženju koje je uvek „na visini zadatka“, ona često nemaju dozvolu da budu nesavršena, glasna, ranjiva, zbunjena… a sve to jeste deo zdravog odrastanja.
Šta detetu zaista treba?
Da zna da je vredno i kad ne zna odgovor.
Da ga ne spašavamo od tuge, već da budemo uz njega dok tuguje.
Da vidi nas kako se mirimo sa sopstvenim greškama – bez krivice, bez drame.
Da nas doživi kao ljude, ne kao vođe koji uvek znaju.
Neka deca uče kroz izazove, neka kroz neuspehe. A neka – uče tako što ih volimo baš onakve kakva jesu, dok nas polako, svojim tempom, vode u svoj svet.
Autor: Redakcija
