Pitanje nad pitanjima: Šta sutra za ručak?

Piše: Jasmina Jovanović

Toliko namirnica i obroka čeka da budu izabrane, a kuvarica na mukama. Kako je to moguće, pitala sam se kao dete kada bi se moja majka vajkala oko te nedoumice. Nisam shvatala da svo to kolebanje upravo leži u toj raznovrsnosti, jer što je izbor veći duže se bira i razmišlja o tome. Da na ovo pitanje imamo samo tri moguća odgovora, mi bi smo te tri mogućnosti vrteli u krug, i ne bi smelo da nam dosadi. Ovako, sa naizgled velikim izborom, veća je i dilema za šta se odlučiti. Stvarno – šta sutra da skuvam?

Zašto ne volim da kuvam

Gladan čovek ne bira, nego jede.

Nikada nije samo naša želja i volja jedini odlučujući faktor. Naravno da ne. Uvek mora da se složi čitav mozaik odlučujućih kockica, kao što su ekonomski momenat (da li ću imati dovoljno novca za potencijalno-budući ručak), zatim vremenski momenat (da li će moj ručak stići za ručak ili se tako dugo sprema da će pre stići za sutrašnju večeru), i na kraju, naravno, opšti momenat (da li će svi članovi porodice to jesti?). Jer, ako su i prva dva uslova ispunjena, onaj ekonomski i vremenski, a taj ručak jedu samo odrasli, dok ga deca bojkotuju, onda je to rešenje polovično. U tom slučaju će kuvarica morati da skuva još jedan ručak za izbirljivu decu. Samo što u slučaju moje dece važi ona izreka Badija Heketa: „Kao detetu za ručak su mi bile ponuđene dve stvari, uzmi ili ostavi.“ Dakle, gladan čovek ne bira, nego jede.

Naravno da preterujem, znam..

Kuvanje nije ni malo prosto i jednostavno. Vara se onaj ko tako misli. Za svaki recept postoji barem sto načina da se upropasti, i samo nekoliko, a nekad čak samo jedan način da obrok uspe. Ali svaka majka kojoj je stalo do zdravlja svoje dece kuva, i to svakodnevno. Naravno, uvek postoji mogućnost da se sendvičuje i da se poručuju gotova jela iz obližnjih restorana, hipermarketa i keteringa… Ali koja majka (ili je bolje pitanje kakva majka) smatra tako nešto za trajno i nadasve za zdravo rešenje? Jer, i kada na pijaci kupimo jedro i sveže voće i povrće, mi majke ne možemo, a da se ne zapitamo šta li sve čuči u tom sočnom i slasnom plodu? Da nije slučajno „spolja gladac, a iznutra jadac“? Gde li je raslo, čime li su ga prskali, zalivali, fajtali, zaprašivali? Meni je to već sasvim dovoljno mučnih pitanja da bih povrh svega pristala još i na to da se pitam kako je nešto spremano, ko ga je spremao, gde, na koji način, sa kojim sastojcima, da li je oprao ruke i da li su mu svi brisevi sterilni. Naravno da preterujem, znam, ali to majke uglavnom i rade, preteruju.