Moj najveći strah je da ću izneveriti svoju decu. Da ću ih razočarati. A ja sam ih izneverila. Osećala sam se kao potpuni promašaj.
Desilo se to pre skoro dve godine. Moja ćerka je došla iz škole i rekla mi da se roditelji njene drugarice iz razreda razvode. Drhtavim glasom je upitala: „Mama, hoće se to i nama desiti?”. Pogledala sam je pravo u oči i rekla: „Ne, mila. Ne brini. Neće.”
Godinu dana kasnije, moj tadašnji suprug i ja smo se razišli. Dok smo deci saopštavali ovu odluku, gledala sam kako se srce moje kćeri lomi na dva dela jer, uprkos mojim obećanjima, desilo se ono čega se ona najviše plašila. Dok je razvod trajao, osećala sam se kao svedok i krivac za to što se njeno detinjstvo prebrzo završilo. Bio je to najteži trenutak u mom životu. Ne zato što je meni bilo teško, već zato što je njoj to bio najveći bol koji je do tada osetila.
Moj najveći strah je da ću izneveriti svoju decu. Da ću ih razočarati. Slažem se sa jednom sjajnom izjavom Žakline Kenedi – „Ako omašite u odgajanju svoje dece, i da ste sve drugo u životu ispravno uradili – ne vredi vam ništa”. A ja sam ih izneverila. Osećala sam se kao potpuni promašaj.
Činili smo bukvalno sve da taj prvi period prođe uz što manje stresa za decu. Nedeljom smo večerali zajedno, moj bivši muž preselio se samo nekoliko kuća od nas i jedno o drugom smo govorili samo lepe stvari. Zvuči bajkovito, ali je zaista tako bilo. Uspeli smo da se uzdignemo iznad problema i postavimo decu na prvo mesto. Ali, znate šta? Ništa od toga nije im umanjilo bol. Patili su, svako na svoj način. Jednostavno sam odustala od pokušaja da učinim da sve izgleda ružičasto jer sam u svakom slučaju bila roditelj koji je izneverio. Koji nije održao obećanje.
Negde u tom periodu, govorila sam na jednoj konferenciji i žena u publici je ustala i rekla: „Moja porodica se raspala. Moje dete strašno pati. Svakog dana ga gledam i u sebi mislim – imala sam jedan najvažniji posao na svetu, a to je da ga zaštitim od patnje. I ni to nisam uspela. Osećam se kao potpuni promašaj.”
Pogledala sam je i progutala knedlu. Preletela sam pogledom kroz publiku i videla da još nekoliko žena klima glavom, dajući tako do znanja da razumeju o čemu ona priča. Niko od nas nije uspeo da svoju decu zaštiti od bola. Onda mi je ova misao proletela kroz glavu: „Čekajte. Šta ako posao roditelja posmatramo potpuno pogrešno? Šta ako smo sami sebi dodelili potpuno pogrešne zadatke?”
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Otac koji nije mogao dati svojoj deci ono što nije dobio od svojih roditelja
Sedeli smo u dnevnoj sobi, imala sam sedam ili osam godina i domaći zadatak je bio da napišemo sastav na temu „Baka i deka – heroji mog detinjstva“. Kako sam...
7 vrsta odnosa majke i ćerke: A od toga kakvu vezu negujete zavisi u kakvu osobu će dete izrasti
Odnos majke i ćerke je veoma važan u životu svake žene. Majku niko ne može da zameni jer samo ona može da nam da bezuslovnu ljubav. Iako su neke karakteristike...
Da li sam dobra mama?
Piše: Ana Đorđević Pitanje koje se rađa najkasnije onoga dana kada iz uglavnom bezbrižnog praćakanja po plodovoj vodi, na (surov) svet stigne vaša mrvica, dušica, bebić, zlatić i sl. Pitanje...
Iskustvo jedne mame: Mislila sam da je izbacivanje sa časa davno iskorenjeno
Svi smo mi vlasnici bar jednog iritantnog tinejdžera s kojim ponekad teško izlazimo na kraj. A oni, brutalni kao nikad do sad sa svojih trinaest godina. To im je uglavnom...
Slaba uteha. Razvod roditelja se nikad u zivotu ne moze preboleti. Cak se i smrt roditelja lakse prihvati od njihovog neslaganja. Ona nam ostavlja mogucnost secanja na roditelja heroja, a razvod nam uzima sve mogucnosti da roditelje posmatramo kao bica sa prefiksom naj, sto nam ona jesu sve dok smo mi zivi.