Piše: Srbijanka Stanković
Kalina je pala. A meni je stalo srce. Onako kako majkama stane srce kad im dete padne prvi put pred očima. Nisam gledala sa strane, nisam zevala u telefon ili računar. Stajala sam pored šporeta i kuvala mleko za njeno „laku noć“. I dete, lepo i kulturno, pade sa svoje guralice.
O, padala je ona i te kako! Onako kako padaju deca koja propuzavaju, koja prohodavaju, koja protrčavaju. Tad se zajedno smejemo! „Bravo! Od toga deca rastu! ’Ajde sad ustani! Idemo! Gore, gore! Kako brišemo ruke?“ I ona mi pokaže dva reda od četrnaest zuba i krene da trlja dlan o dlan. Kao: obrisalo dete ruke. Kao: pala sam, pa šta?! Kao: idem, mama, da se igram!
Ovog puta sam se štrecnula, jer sam je pogledala u trenutku kad pada. Nisam imala vremena da se pripremim za osmeh i „bravo, dete!“ uzvik. Ona je pala i kao uvek, okrenula se da me vidi. Da pročita na mom licu – je li ovo strašno, mama? Je l’ od ovog deca rastu?
A pročitala je iznenađenje i trenutni strah. Taktički skroz pogrešno. Sledeća stanica – u njene oči se preselila moja neverica i bol. Zaigrala joj je brada. (Meni se zgužvalo srce). Počela je da plače. Ja sam se nasmešila i zaplakala iznutra. „Nemoj, mako, da plačeš. Pa od toga rastu deca, sećaš se?“ Ali već je kasno za reči. Sad može da deluje samo zagrljaj. Pa se dugo grlimo, mazimo i tešimo. Drugom rukom udaramo guralicu: „Ah, nevaljala guralica! Što se pokrenula, pa dete palo!“
To ne traje dugo. Kažiprstom obrišem suzice što su se šćućurile na jagodicama. Nisu stigle ni da se skotrljaju niz obraze. Smeškamo se, milujemo i čuvamo. Ja nju poljupcima, ona mene prstićima. „Hoćemo ponovo da se igramo?“ Klima glavom za „da“.
Ljudi misle: porodila si se, postala si majka, pa šta. Podojiš, prepoviješ, ponosaš malo, uspavaš ga. Posle se učite da jede kašičicom i viljuškom samo. Pa malo dežuraš noću kad ima temperaturu. Prilagođavate se vrtiću, školi, novim drugarima. Učite zajedno kosa tanka, uspravna debela. Vežbate pisanje uvek tako nezgodnog malog slova „a“. Jaka stvar! Nit’ prva, nit’ poslednja!
E pa nije. Možda rađanje i majčinstvo deluje samo kao serijska proizvodnja ljudskih bića u nekoj ogromnoj fabrici, ali koliko god to paradoksalno zvučalo – u toj fabrici se proizvode samo unikati. Jer se nisu rodila nikad dva ista deteta. Dva ista čoveka. Kao što ne postoje dve iste majke. Jedna žena može biti majka troje dece i da sva tri puta bude drugačija. Ne ono: mama koja više voli ćerku ili ima svoje mezimče, ne! Već mama – onakvo biće kakvim ga dete doživljava. Ne postoje dva ista doživljaja. Znate kako kažu: jedna je majka.
A opet, ta „jedna je majka“ uvek je kriva za sve. Kad dete padne. Kad dete vrišti u parku. Kad se dete baca na ulici. Kad dete neće da deli svoje igračke sa drugom (ne)poznatom decom. Kad odbija brokoli i traži isključivo smoki za doručak. Kad se probudi u pola noći, jer mu je ispala cucla. Kad nosi pelene, a ima (pobogu) godinu dana! Kad trči. Kad priča bez prekida. Kad… Pa, dugačak je spisak. Dugačkim su ga učinile same mame. Zbog samokritičnosti i zbog samoprekora. „Ja sam mama, mora da sam ja kriva.“ Zašto se to događa?
Kad se porodiš, kao da ti ugrade neke senzore za bezbednost. Pretvoriš se baš u to: u bezbednosni sistem i toplomer. Danas za tako nešto kažu: mama hobotnica. To je zapravo ona „super multitasking žena“ koja je dobila decu. Ako dete padne, nju boli. Ako se dete nasmeje, ona cveta i miriše do neba. Na 100 metara prepoznaje detetov strah i povišenu temperaturu. Njen pogled hvata sve oštre ivice, prometne ulice i strme stepenice. Ima oči i na potiljku, razlikuje besne pse od umiljatih u parku. Najviše voli fleke od blata i voća, jer je to znak da je dete sito, igra se i uči. Ne dopadaju joj se saobraćajna gužva i glasna muzika. U detetovom rancu nosi vodu, pelene, rezervnu cuclu i odeću. Na licu: osmeh.
Sa strane izgleda kao žongler. Iznutra: ona živi život. Unikatan, kakav niko nema.
P.S. To će svaka mama da vam kaže.
Izvor: Lola magazin
