„Neka, pusti, ja ću“ i „Hajde, požuri!“
Hroničan nedostatak vremena, nestrpljivost, žurba, razlog su zbog kojeg pribegavamo „bržem rešenju“, da mi nešto uradimo umesto deteta ili da ga stalno požurujemo. I nekad jednostavno moramo ako hoćemo da stignemo na vreme. Ovde je najveća zamka da nam ovo ponašanje ne pređe u naviku. Jer, naravno da ćemo mi kao odrasle osobe uvek uraditi nešto brže od deteta, jer smo tom radnjom ovladali, ali takvim ponašanjem mi mu uskraćujemo iskustvo da nauči to nešto, a usput mu i „šaljemo poruku“ da ono to ne može da uradi dovoljno dobro i/ili brzo kao mi. To za posledicu ima stvaranje nesigurnosti i uverenja da nikada neće dostići naše sposobnosti, da ne ume dovoljno dobro ili brzo da radi nešto što će ga učiniti prihvaćenim, a nas zadovoljnim… Varijacije su brojne. Šta možete da uradite? Prvo da primetite koliko često ponavljate ove rečenice i radite nešto umesto deteta, a onda da to prestanete, postepeno, sve dok dete samo ne počne da ih radi.
Hajde da razumemo zašto se ne razumemo
Ključna reč je strpljenje, a ako ste i dalje u deficitu sa vremenom, promenite navike i počnite pet minuta ranije da se spremate, ustajete… Sigurno nije dete (uvek) „krivo“ što se kasni…
