Primer:
Majka želi da ide u kupovinu, dok se trogodišnji Johanes još igra. Dečak je možda na svojoj maloj farmi upravo otkrio da se ovce i psi odlično slažu ili je saznao nešto novo istražujući svet oko sebe. Mali Johanes ne samo da se igra već kroz svoj svet mašte shvata šta je stvarnost. I ponosan je na to. Ali mama je u žurbi. Doziva ga: „Polazi već jednom, idemo u kupovinu!“
Johanes ne želi da krene, najpre mora da prebroji ovce – ubrzo uviđa da mu nedostaje jedna ovca i oseća se odgovornim za to! Joha nes zatim mora da napravi tor za ovce i kokošinjac, zato što kokoške uopšte ne podnose pse. Na kokošinjcu i toru mora da napravi krov, jer u međuvremenu može da padne kiša. Johanes je prezauzet.
Montesori metod: Kako da dete bude poslušno a ostane svoje
Kao i njegova mama. I tako nastaje konflikt. Ukoliko majka na silu odvoji Johanesa od igre, mora da se suoči s tim da će u kupovinu ići s mrzovoljnim i nestrpljivim detetom. To je zaista stresno! Međutim, ukoliko se povuče i ostavi ga da se igra, snosiće posledice. Majka je pročitala u knjizi da roditelj mora da bude uporan.
Od dece možemo da naučimo ono što nam ne uspeva u svakodnevici: da ne žurimo! Da budemo smireni!
Šta se sada događa? Dolazimo do prve magične formule za uspešno vaspitanje deteta, a to je smirenost! Ne žurimo nigde kada smo s decom. Sigurno ne biste žele li da vam deca budu razmažena ili agresivna. Od dece možemo da naučimo ono što nam ne uspeva u svakodnevici: da ne žurimo! Da budemo smireni! To nije uvek moguće, ali možemo da se potrudimo oko toga da ne brzamo. Umesto besmislenog konflikta pametni Johanes može da nauči majku kako da oseti radost u svakodnevici.
Majka sada razmišlja i pita se da li baš ove sekunde mora da ide u kupovinu ili to može da obavi i za pola sata. Zatim, umesto da grdi sina, mirno ga posmatra iz prikrajka. Sada shvata kakav čudesan, mali dečji raj je Johanes izgradio. Kakav divan prizor. U jednom trenutku pogled joj privlače ovce koje se dobro slažu sa psima, kućice i nedovršeni kokošinjac. Majka se seća svog detinjstva i sličnih igara. Užurbanost nije više tako bitna.
Johanes neumorno nastavlja da se igra, kao da ne čuje šta mu mama govori. Da li bi sada trebalo da pomislimo da je on neposlušan? Deca treba da čuju šta im roditelji govore i da ih poslušaju, ali ne uvek. Deca ponekad ne obraćaju pažnju na reči roditelja, ne zato što se inate, već zato što su često okupirana igrom. Ipak, Johanes je registrovao šta mu je majka rekla. Majka je oduševljena njegovom malom farmom i njegovim svetom mašte, a Johanes je ponosan na sebe. Kako je samo pametan, kako je vešto napravio kućicu i tor, kako je osećajno povezao ovce i pse. To je zahtevan umni trening za jednog dečaka. Zar da uništimo sve to i izmamimo dečje suze – i to samo iz principa?
Majka je mnogo pametnija od toga. I brižna. Mogla je drugačije da postupi, ali nije. Pola sata je brzo prošlo. Johanes sada nestrpljivo stoji ispred vrata. Dosadila mu je igra. „Mislim da bismo sada mogli da krenemo u kupovinu.“, rekao je. A majka? Ona radosno maše kaži prstom osmehujući se Johanesu. Sačekaj dok ne završim! I Johanes će sačekati, zato što je malopre naučio od majke šta znači imati obzira prema drugima. Ipak je naučio nešto novo.
