Postanak detinjstva: Kako je ljubav pomutila sve

Koliko god da nam je teško poverovati, detinjstvo nije postojalo odvajkada.

Ljubav, brak… i razvod

Pomislili biste da su uvođenjem ideje ljubavi u jednačinu braka stvari momentalno krenule nabolje. Pa, na neki način i jesu, ali uz svaki jin ide i jedan jang, pa je tako bilo i s brakom. Problem je bio u tome da je, kada ste počeli razmišljati o ljubavi kao dobrom razlogu za stupanje u brak, nedostatak ljubavi naglo postao dobar razlog da se ne stupi u brak.

Razvod postoji otkad postoji i brak.⁹ Nije uvek bio ni neka velika stvar. Ako ste pripadnik istočnoafričkog plemena Čeva i želite da se razvedete od žene, treba samo da pokupite svoju motiku, sekiru i prostirku za spavanje, i lepo odete. Time je čitav posao završen. U starom Rimu trebalo je samo da nabavite sedmoricu prijatelja da potpišu jedan papir i posao je bio završen. U srednjovekovnoj Evropi crkva bi odobrila razvod ako se bračni par zakune da je njihov „život u zajednici postao nemoguć“.

Kroz istoriju su razlozi za razvod takođe bili veoma različiti, što je bilo posledica veoma različitih razloga za sklapanje braka. Podsećam da je, pre nego što je ljubav nastupila, brak bio način da se dođe do društvenih, političkih, materijalnih ili vojnih beneficija. Ne čudi stoga što je traženje razvoda bilo skoro u potpunosti privilegija muškaraca. Žene su tokom većeg dela istorije čovečanstva smatrane vlasništvom muškaraca, koje se stiče ili odbacuje. U starom Rimu više klase su menjale partnere kao što mi danas menjamo automobile. U osnovi se uvek traži nešto „žešće“. U srednjovekovnoj Evropi se razvod dobijao i ako žena nije mogla da podari muškog naslednika. Stari psihopata, kralj Henri VIII, stvorio je 1534. Anglikansku crkvu jer mu Katolička crkva nije dozvolila da se razvede od Katarine Aragonske. (Henrijev drugi trik je bio da odrubi glavu svojim ženama kada bi ih se zasitio, pa verujem da je Katarina svesrdno podržavala Henrijevu ideju zvanu „hajde da napravimo novu veru“.) U Kini je muževljeva porodica mogla da otera ženu ako bi posumnjali da njihov sin šuruje protiv njih u dosluhu s njom.

Dakle, iako je razvod odvajkada prisutan u društvu, razlozi su se promenili kada su presentimentalni romantičari uveli problematičnu ideju da ljubav treba da bude osnova odnosa muškarca i žene. Međutim, efekat se nije odmah pokazao, jer zakon o razvodu nije bio ni lako ni besplatno dostupan. Verovatno je takođe bila istina da su muškarci i žene u viktorijansko doba bili tolerantniji prema ogromnom jazu između onoga kako im je rečeno da brak treba da izgleda i realnosti. Jednostavno su bolje podnosili svoje jade nego što je to danas slučaj. Kako je ideja romantičara sve više osvajala teren, postojali su i veće interesovanje i pritisak za uvođenje zakona o razvodu. Zato ne iznenađuje što se stopa razvoda lagano i sigurno povećavala. Između 1880. i 1890. stopa razvoda u Sjedinjenim Američkim Državama porasla je za 70%, mada je i dalje bila veoma niska u poređenju s današnjom: samo 0,7 na 1.000 brakova u SAD, a 0,2 na 1.000 brakova u Zapadnoj Evropi.

Novi vek je doneo i nove zaokrete. Budne oči gardedama iz viktorijanskog doba zamenjene su tokom druge i treće decenije udvaranjem i zabavljanjem mladih, što je značilo da su se očekivanja ponovo promenila. Ovoj mešavini smo dodali očekivanje kako zabave, tako i seksualnog zadovoljenja.

Stopa razvoda se vinula u nebesa.

Ništa od ovoga nije brinulo većinu ljudi dvadesetih godina prošlog veka, a pogotovo nije preterano doticalo one koji su se bavili novonastalom profesijom bračnog savetnika. Oni su zastupali stanovište da je razvod prosto ispravka pogrešno spojenih parova. Onovremeni bračni savetnici su bili uvereni da će, ukoliko se parovi više fokusiraju na zadovoljavanje mnogih i raznovrsnih potreba partnera, stopa razvoda opasti.

Slučaj baš i nije bio takav. Iako je broj razvoda zaista opao tokom tridesetih godina, uzrok tome je bila velika ekonomska kriza. Dakle, jeste da se stopa razvoda smanjila, ali je stopa „napuštenih“ brakova porasla. Bračni parovi nisu išli na sud, već su partneri jednostavno odlazili od kuće.

U turbulentnim vremenima početkom Drugog svetskog rata porastao je broj sklopljenih brakova, što se i moglo očekivati kad su mladi momci odlazili na frontove širom Evrope, ali je zato neposredno posle rata stopa razvoda porasla kada su se momci vratili – mnogo drugačiji nego kada su otišli.

Pedesete godine se često nazivaju zlatnim godinama za brak. Pedesetih su se svi venčavali i svi su bili srećni – tako se bar priča. Zapravo je stopa razvoda i dalje bila viša nego dvadesetih, ali je opala tokom te decenije, jer se broj sklopljenih brakova povećao. Ista se šema uočava i u zapadnom svetu: u Kanadi, Velikoj Britaniji, Zapadnoj Nemačkoj i Francuskoj izveštavaju o sličnoj pojavi.

Dakle, jesmo li konačno otkrili tajnu stupanja u brak i ostanka u njemu? Ne baš. Ekonomski gledano, to su bila zlatna vremena, pa je brak dobio malo poleta posle dve decenije ratova i opšte ekonomske krize. Ljudi su očekivali da će u braku pronaći iskrenu sreću i ispunjen život. Nažalost, ovo nije potrajalo, jer s većim materijalnim bogatstvom i blagostanjem ljudi su radili ono što inače rade kada imaju previše slobodnog vremena: pokrenuli su pitanje smisla života. Oko 1957. stopa razvoda je ponovo počela da raste.

Potom su žene počele da učestvuju u svim sferama života, i van kuće. Nisu se više zadovoljavale time da budu samo supruge i majke, već su zahtevale – i dobile – veća prava. Prvi put u istoriji čovečanstva žene su se izborile da same izdržavaju sebe i decu, bez muža. Ako ste u ono srećno vreme bili advokat za razvod braka, biznis vam je cvetao. Između 1971. i 1981. broj razvoda je dostigao vrhunac, a od onda lagano opada.

Bilo pa prošlo

Naravno, druga polovina čitave priče jeste da je i manji broj ljudi stupao u brak. Od toga da je brak jedina opcija za pristojne mlade parove koji žele da žive zajedno, u proteklih četrdeset godina veze između dvoje ljudi ocenjivane su u rasponu od izvora porodične sramote do sasvim prirodne stvari kao što je krema za sunčanje na nudističkoj plaži. Ne čudi, dakle, što se i odnos prema deci rođenoj van braka umnogome promenio. Dok se rađanje dece van braka dugo smatralo skandaloznim, danas je to toliko uobičajena stvar da jedva i pamtimo da je nekada postojala tako velika stigma na njima.

Mogao bih da vas do besvesti zamaram silnom statistikom o tome koliko se ljudi danas opredeljuje da žive zajedno umesto da se venčaju, ali zaista nema potrebe za tim. Siguran sam da smo svesni činjenice da više ne moramo da se venčamo da bismo stvorili zajednički dom i imali decu. Veliko je pitanje, zapravo, zašto smo se odjednom prebacili s braka samo na zajednički život.

Ispostavlja se da je ovome u velikoj meri doprinelo to što su izmislili onu skromnu, malu kontraceptivnu pilulu. Ona je suštinski olakšala parovima da upražnjavaju seks bez straha od neželjene trudnoće.¹⁰ Posebno je ženama postalo lakše – jer bi one podnosile teret i prekor društva što su rodile van braka – da organizuju sebi život. Kao rezultat izbegavanja neželjene trudnoće, pilula je ženama omogućila i lakše plasiranje na tržište rada, kao i pristup višim nivoima školovanja.¹¹

Za tekuću priču o modernoj porodici ovo je značilo da ljudi nisu morali da se ukrcaju na bračni voz ako su želeli da zasnuju porodicu. U ranim fazama možda je bilo svega nekoliko ’buntovnika’ koji su živeli nevenčano, ali s vremenom je to postalo normalno. Dok je u početku bilo uobičajeno da se, ako žena zatrudni, par venča pre rađanja deteta, s vremenom je postalo društveno prihvaćeno da rođenje deteta van bračne zajednice neće značiti kraj sveta. Kao i uvek, tadašnji konzervativci su upozoravali na novu apokalipsu koju će izazvati sva ta deca rođena ’u grehu’, ali, kao i uvek, nisu bili u pravu. Život se nekako kotrljao dalje, parovi su rađali decu i gledali svoja posla, organizujući porodični život na sve raznovrsnije i zanimljivije načine.

Elem, veliko pitanje za sve nas glasi: Šta čitav ovaj istorijat znači nama danas? Kuda ide moderna porodica?

Najdžel Lata

MOJE, TVOJE I NAŠE DETE – Do boljih odnosa u nebiološkoj porodici

Prevod sa engleskog Kornelija Rakić – Odri

Izdavač: Psihopolis, 2017.

www.psihopolis.edu.rs

Kako se uspešno snalaziti u jednoroditeljskoj, mešovitoj ili usvojiteljskoj porodici? Kako biti dobar samohrani roditelj? Kako biti dobar očuh ili dobra maćeha? Zašto se deca osećaju loše ako zavole maćehu ili očuha? Kako stvoriti dobru usvojiteljsku porodicu i savladati strah od susreta sa biološkim roditeljim? – samo su neka od pitanja sa kojima se suočavaju današnje moderne, nebiološke porodice. Jer, moderna porodica današnjice nema tradicionalnu, klasičnu formulu koja podrazumeva biološke roditelje i njihovu decu. Ovde govorimo o raznim porodičnim kombinacijama – jednoroditeljskoj porodici sa samohranom majkom ili ocem, usvojiteljskoj porodici, porodici sa očuhom ili maćehom, sa roditeljima istog pola…
Ali, kako autor kaže na početku ovog duhovitog i praktičnog vodiča kroz izazove moderne porodice: „Porodica je čudna stvar. Ona je središte našeg sveta hteli mi to ili ne, i na mnogo načina nas zaokuplja. Ume da nam donese gnjavaže, poteškoće i gomilu problema za koje u životu ne biste pomislili da mogu da vas snađu dok ste ranije spokojno sedeli s mačkom u krilu, zamišljajući kako li je to biti roditelj. Sve ovo dvostruko važi za modernu porodicu – porodicu današnjice”.

Izvor: Detinjarije.com

Prethodna strana 1 2

Podeli tekst: