Dr Đorđe Ćurčić, psihijatar i jedan od priznatih sportskih psihologa Srbije objašnjava kako bi roditelji trebalo da se ponašaju prema svojoj deci koja se bave sportom
Tuča roditelja mladih vaterpolista Partizana i Beograda ponovo je povukla na površinu stare probleme srpskog sporta. Tačnije jedan veliki problem, nazvan BOLESNE AMBICIJE.
U sportu, pogotovo dečijem, gde se još ni ne može naslutiti da li bi neko mogao da bude vrhunski as, trebalo bi da bude manje pritisaka, tenzija, kompleksa, ambicija, nego kada se dođe u profesionalne vode.
Ali, dok je u celom zapadnom svetu tako, kod nas je to drugačije. Roditelji pritiskaju svoju decu da treniraju sve više kako bi bili bolji i uspešniji, nerviraju se kad odigraju loše utakmicu, dele savete mimo trenera, a neretko su spremni i da se pobiju na utakmici bilo sa sudijom, koji je nešto loše dosudio njegovom detetu, bilo sa roditeljima protivničkih igrača.
Cela ta situacija ponovo donosi sav mulj i gnoj srpskog sporta, koji bi trebalo da bude nešto zabavno i lepo za decu.
Doktor Đorđe Ćurčić specijalista psihijatrije i sportski psiholog, koji radi mentalnu pripremu sa vrhunskim srpskim sportistima (kajakši, rvači) objašnjava za Telegraf koliko poguban uticaj na decu može da ima ovakvo ponašanje roditelja. Takođe, on daje i savete kako se ponašati prema detetu koje trenira.
– Za pocetak, deca se uključuju u sport zbog druženja, ljubavi prema sportu, zdravlja, zabave, putovanja. To su prirodni i zdravi dečiji motivi, koje bi roditelji trebalo da podrže i neguju, a ne da ih kvare svojim ambicijama.
– Ima roditelja koji su nezinteresovani za treninge i takmičenja svoje dece, i oni nisu dobar model ponašanja. ipak, posebno u poslednje vreme, kod nas su sve češći tzv. fanatični roditelji. Oni često previše štite svoje dete , u svemu traže nepravdu, postavljaju se kao “lažni treneri” koji negoduju kod sudija, dobacuju svojoj deci, često i saigračima i protivnicima. Nažalost, ovakvim ponašanje prave ogromnu štetu svojoj deci.
– Pokušavaju da preuzmu kontrolu nad sportskim životom svoga deteta, žive svoj život i “leče svoje ambicije” kroz sportski život deteta. Dete oseća ogroman pritisak, prepoznaje u takmičenju, a kasnije i treningu izvor frustracije, beži od sporta i trenira jedino zato štom mu to takvi roditelji nameću.
– Ono što je verovatno i najvažnije, roditelji su uzor svojoj deci i deca, često i nesvesno kopiraju ponašanje roditelja.Možemo samo da zamislimo kako će se ponašati dete koje kopira svoje roditelje koji viču, napadaju, optužuju i tuku se na tribinama.
– Tako se prave agresivni mladi ljudi, a došli da treniraju baš da bi se “sklonili” od takvih stvari. Roditelji su modeli, uzori i moraju se dostojanstveno ponašati da deca ovakve modele ne bi preuzela i odrasla u agesivne pojedince, koja često imaju i različite probleme u mentalnom funkcionisanju i zdravlju.
– Roditelji bi trebalo da razmisle o ovome i koriguju svoje ponašanje, a dok nisu sigurni da će imati kontrolu svojih impulsa, ne trebaju ni da odlaze da takmičenja.
Preporuke za komunikaciju sa detetom nakon treninga/utakmice:
*Bio si odličan, čestitam ti na velikom zalaganju.
*Sjajno si se borio tokom cele utakmice. Koncentracija ti je zaista bila na nivou.
*Izuzetno sam zadovoljan tvojim ponašanjem prema saigračima/treneru/suparnicima na utakmici.
* Imaš sjajan tim koji ume da zapne onda kada je najteže i najpotrebnije.
Ako nešto od ovoga nije tačno, naravno nemojte govoriti detetu, ali pustite trenera da to koriguje, a vi svojim primerom pokažite kako treba.
Dr Đorđe Ćurčić je specijalista psihijatrije zaposlen na klinici “Dr Laza Lazarević” na Kliničkom centru Srbije. Inače član je Udruženja za medicinu sporta Srbije, u čiji je rad aktivno uključen, kao i Evropskog koledža sportskih nauka i Udruženja psihijatara Srbije. Doping kontrolor Antidoping agencije Republike Srbije od njenog osnivanja, kao doping kontrolor bio učesnik Olimpijskih igara u Londonu 2012.
Radio kao košarkaški sudija 12 godina, a zatim kao timski doktor u KK FMP i KK Crvena Zvezda 6 godina. Posebno polje interesovanja su mentalni problemi sportista i rekreativaca, izgaranje na poslu, kao i motivacija.
(D. Stojmenović)
Izvor: Telegraf
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Zašto ste na pogrešnom putu ako za vaše dete govorite “MI”
Više ne nosimo helanke u vrtiću. Mi smo se zaljubili. Počeli smo da jedemo kašice. Krenuli smo na plivanje Treniramo karate Primeri „Mi smo dražesna devojčica, sve nam se oprašta“,...
Dr Ranko Rajović: Koliko su pesmice na Jutjubu štetne za razvoj deteta
Da li je loše to što mame i tate, obično kad ne znaju kako da izađu na kraj s njima, detetu puštaju pesmice na Jutjubu – i dok jede, i...
Milica Ćućuz Okiljević: Najgora reakcija roditelja na pretnju deteta samoubistvom je da ne shvati ozbiljno
Šta ako jednog dana naše dete izgovori "Ne želim da živim", "Moj život nema nikakav smisao" ili "Ako mi ne daš novac ja ću da se ubijem, jer svi imaju...
“Sve sam podredila detetu, nemam vremena ni da se istuširam”
Varijante Nemam vremena ni da se istuširam. Ja nisam bitna… Ništa mi nije teško da uradim za dete. Primeri: Mami troipogodišnje Iskre došla je kuma na kafu. Međutim, Iskra insistira...
Nema komentara.